Poštovani Gospodine Bujoševiću

       Čestitam Vam na izboru za Generalnog direktora RTS-a – javnog servisa u vlsasništvu građana Srbije, kako se predstavljate jutru na početku radnog dana, pa bih kao građanin, dakle jedan od vlasnika, želeo da Vas zamolim, da u programe RTS-a uvedete i edukativnu funkciju građana. Ne onu redovnu – prosvetu, s kojom se redovno svađa ministar Verbić, već onu dodatnu koju smo nekada zvali „vanredena“ namenjenu odraslim građanima. Vama su svakako poznati podaci o obrazovnoj strukturi građana Srbije, odnosno naroda, kako političari vole da kažu, a kad je o narodu kao suverenu reč, on glasa onako kako ga vođa edukuje. To pokazuju reziultati naučnih i drugih istraživanja – vođa je najomiljeniji u Severnoj Koreji, 100% odanosti, Milošević se svojevremeno motao tu negde na oko 90%, dok je naš vođa sa oko 50% odanosti naroda, odnosno glasača – svi ostali dele onih preostalih 50%, još uvek daleko iza njih. Ja, sa svojim građanskim stavovima, spadam u narod, ali nažalost ne u onih 50% odanih vođi, pa ne znam kako će ove moje sugestije biti primljene, ali eto usuđujem se da Vam ih predložim.

       Dakle, kad je reč o edukovanju odraslih, pošao bih od edukovanja edukatora, a tu svakako spadaju i voditelji programa na RTS-u. Elem, prošlog vikenda, ne sećam se dal’ to beše u subotu ili nedelju, u jutarnjem programu, na prvom programu RTS-a, emisija posvećena profesionalnoj organizaciji mladih – bravo za ideju, ko god da je smislio. Gosti – žena, ozbiljnih godina, doktor za „koučing“ i mlada simpatična devojka, diplomirala na poljoprivredi, ali eto nikako da nađe posao u Beogradu, iako uporno piše i šalje „sivijeve“ na razne adrese. Nemam problem sa engleskim, verujjte mi na reč, imam čak i britansko državljanstvo, ali mi zasmeta ono „koučing“ – ko će od klijenata pod tim imenom da nađe pomenutu doktorku, no to je njen problem, a još više mi zasmeta ono „sivijevi“ – plaši me da ta osoba kod mene ne bi našla posao, iako je onako mlada i simpatična. No ni to nije sve. Mlada poljoprivrednica, reče da je u očekivanju da dobije posao u struci prihvatila posao hostese u banci, jer se nada da će tamo sresti interesantne ljude koiji bi joj pomogli da reši svoj problem. Očekivao sam da će doktorka za koučing to iskoristiti kao lep povod da joj kaže: dete moje, vidiš ti si dobar primer kako ne treba raditi. Kad si se upisivala na poljoprivredu, trebala si prethodno da raščistiš sa sobom da li hoćeš da radiš tamo gde se poljoprivreda radi, ili hoćeš da sediš u Beogradu i čekaš da se na beogradskom asfaltu otvori za tebe odgovarajuće mesto u toj struci. Dobro, postoji u Beogradu i Ministarstvo za poljoprivredu, možda im baš treba kadar tvog profila, ali me plaši da bi prethodno morala da se učlaniš u onu partiju kojoj po koalicionom sporazumu bude pripao resor poljoprivrede. Očekivao sam dalje da će doktorka za koučing da joj kaže kako je prihvatanjem radnog mesta hostese u banci, zauzela mesto nekome ko bi prihvatio taj posao kao stalni posao – radi obavljanja tog posla, a ne da bi srela nekog interesantog ko će da uoči da si ti tu samo privremeno, jer si rođena i obrazovana za neka druga i veća dela. Svašta je još govorila mlada poljoprivrednica – da je u srednjoj školi bila odličan učenik, da su tamo negde u završnoj godini imali i nekakav test profesionalne orijentacije, da je taj test pokazao da ona može sve da bude!, te da je ona u toj dilemi napisala više ceduljica i izvukla poljoprivredu, te tako eto postala diplomirani poljoprivrednik ili kako se to već tamo zove.

       Ništa joj od toga ne reče doktorka za koučing, sem što je pohvali za prihvatanje posla hostese u banci i upornost da taj posao radi i dalje, jer sasvim je moguće da će tu sresti nekog ko će joj pomoći sa se zaposli u Beogradu – u poljoprivredi.

       Pomenu doktorka za koučing usput i to da male Japance usmeravaju u ono što će sutra da rade već od upisa u školu, pokušavajući da otkriju za šta ta deca imaju smisla, usmeravajući ih potom ka tome, iz čega bi valjalo zaključiti da mali Japanci ne izvlače cedulje kad treba da odluče kojim poslom bi u životu želeli da se bave.

       Nisam znao za iskustva mladih Japanaca, ali mogu da vam kažem kako to rade Britanci. Kad je moj sin tamo pošao u prvi razred srednje škole, već posle nekoliko dana dobili su zadatak da u roku od dve nedelje naprave esej na temu zapošljavanja. Pre toga su bili dužni da obiđu što više „job centara“ (agencija za zapošljavanje) i da lično snime situaciju. Svesno su ih vodili ka sledećem zaključku: ako školovanje prekineš sada, možeš da budeš to i to, da radiš to i to, da ti plata bude tolika i tolika, mogućnost zapošljavanja je takva i takva. To isto ako školovanje prekineš posle prvog stupnja srednje škole, potom ako završiš srednju školu i konačno ako završiš fakultet i koji. Ta su deca, dakle, već na samom startu imala kompletnu predstavu o svemu tome i kasnije je sve bilo stvar njihovog opredeljenja, bez obzira na to koliko su tada bili mali za donošenje nekih tako važnih životnih odluka.

       No da se vratim na voditelje programa na RTS-u, jer o tome je ovde zapravo reč. Opet ću se poslužiti primerom Britanaca. Tamo voditelji i uređuju program, pa kad odaberu određenu temu, spreme se dobro za to, dovedu i stručnjake za tu oblast, pa kad krenu – ne možeš da razlikuješ ko je tu stručnjak a ko običan voditelj. Naši voditelji u opisanoj emisiji su bili simpatični i podjednako dobroćudno se smešili i onome što je govorila doktorka za koučing i onome što je govorila mlada poljoprivrednica na privremenom radu u banci na mestu hostese.

       Mogao bih još na ovu temu – i o preduzećima u restrukturiranju, koje godinama izdržavaju poreski obveznici, a oni ljuti kad ne prime platu izađu na ulice i o partijskom zapošljavanju, odnosno smanjenju enormnog broja zaposlenih u javnim preduzećima, a vaši voditelji liju suze nad onima koji treba da dobiju otkaz, a ne rade, a platu primaju na račun onih koji u ovoj zemlji jedini i rade i o mnogo toga još, ali Vi ste, držim, pametan čovek – You know what I mean, što bi rekla doktorka za koučing.

Dragiša Čolić, 09.06.2015.