O ovome sam najpre pisao 26. Februara ove godine, pod naslovom „Tu bandu treba rasterati“, zatim 6. Maja pod naslovom „Od koga ja da tražim zaštitu od ovakve države?” i evo me treći put sa istim problemom, pa neka ostane isti naslov, kao nastavak 3.

       Danas sam konačno od Agencije za privatizaciju, i to na svoj pisani zahtev, a ne po osnovu obaveze koju su oni, po Zakonu, bili dužni da izvrše, dobio obaveštenje o statusu firme u restrukturiranju koja mom klijentu – stranoj firmi iz zemlje članice Evropske unije, već duže od tri godine duguje preko 600.000 eura.  U odgovoru se kaže:

       “Na osnovu člana 21, stav, 5. Zakona o privatizaciji (“Službeni glasnik RS”, broj 83/14), Ministarstvo privredne Republike Srbije je dana 25.11.2014. godine, donelo Odluku o određivanju modela i metoda privatizacije broj 023-02-01965/2014-05, kojom je određeno da se postupak privatizacije “T… K…, K…. AD, K…”, sprovodi modelom prodaje imovine, metodom javnog prikupljanja ponuda sa javnim nadmetanjem.”    

       Dakle, s neba pa u rebra – ta firma od koje strani partner traži naplatu duga po osnovu isporučenih sirovina, a koja je pod specijalnom zaštitom države: da ne plaća svoje dugove – to je zabranjeno, ali ne i da prima sirovine za svoju proizvodnju – to je dozvoljeno, će biti privatizovana modelom prodaje imovine, metodom javnog prikupljanja ponuda sa javnim nadmetanjem, šta god to značilo – šta će da se privatizuje, ako se sve proda!?

       I dalje: “Članom 13. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o privatizaciji (“Službeni glasnik RS”, broj 46/15), koji je stupio na snagu 28.05.2015. godine, propisano je da se , između ostalog, protiv subjekta privatizacije koji je aktom Vlade odeređen za subjekt privatizacije od strateškog značaja, postupak prinudnog izvršenja i prinudne naplate ne može nastaviti, odnosno pokrenuti u roku od jedne godine od dana stupanja na snagu ovog zakona.”

       Da bi na kraju, usledio i sledeće: “S tim u vezi ukazujemo da je Vlada Republike Srbije donela odluku broj: 023-6026/2015 od 29.05.2015. godine, o određivanju subjekata privatizacije od strateškog značaja među kojima je, između ostalog i subjekt privatizacije “T… K…, K…. AD, K…” 

       Da rezimiramo: Ministarstvo privredne Republike Srbije je najpre,  25.11.2014. godine, donelo Odluku da se postupak privatizacije “T… K…, K…. AD, K…”, sprovodi modelom prodaje imovine, metodom javnog prikupljanja ponuda sa javnim nadmetanjem, da bi potom, Vlada Republike Srbije, 29.05.2015. godine, donela odluku kojom se to isto preduzeće – T… K…, K…. AD, K…, proglašava preduzećem od strateškog značaja za ovu zemlju, prema kome se, shodno članu 13. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o privatizaciji, koji je stupio na snagu 28.05.2015. godine, postupak prinudnog izvršenja i prinudne naplate ne može nastaviti, odnosno pokrenuti u roku od jedne godine od dana stupanja na snagu ovog zakona, dakle do 28.05.2016. godine.

       Drugim rečima, metodom javnog nadmetanja prodajemo imovinu preduzeća koje smo proglasili preduzećem od strateškog značaja za zemlju, a u međuvremenu, dok ta aukciska prodaja traje, poverioci ne mogu da naplaćuju svoja potraživanja prema toj firmi. Oni se, valjda, mogu naplaćivati iz onoga što preostane, odnosno niko ne bude hteo da kupi.

       Pa da li smo mi normalni. Šta mislite koju će frku ta preduzeća da dignu u svojim zemljama, a među njima, kao što vidite ima i poverilaca iz zemalja Evropske unije – kojoj smo se mi zaputili, od koje danima tražimo otvaranje pregovora o pristupanju i to za poglavlja 23 i 24 koja se odnose na vladavinu prava i sigurnost investiranja u ovu zemlju, jer smo u tim oblastima, eto spremni za pregovore! Pa još kad se tome doda da smo Zakon o privatizaciji, donet 2001. godine, menjali devet puta, da bi krajem prošle godine – nemajući šta više tu da se menja, doneli novi Zakon o privatizaciji, koji je evo ovih dana već pretrpeo prvu izmenu, a sve to zbog famoznog pojma o restrukturiranju – šminkam mladu da je nekome uvalim, koji kao pravni pojam ne postoji ni u jednom pravnom sistemu sveta. A uz sve to valja dodati i opšte odomaćen manir da se tim zakonima ustanovljavaju nekakvi rokovi u kojima Agencija za privatizaciju treba o svim tim dešavanjima da obaveštava poverioce tih firmi – što se u slučaju gore pomenutog preduzeća, ni jednom nije desilo, sve do gore citiranog odgovora koji sam, kao zastupnik tog ino poverioca, dobio na izričiti pisani zahtev, potpisan od strane direktora Centra za privatizaciju!

       Koji je sad pa to Centar za porivatizaciju u Agenciji za privatizaciju! Možda u tome i leži odgovor na sva ova pitanja – birokratije nikad dosta u zemlji u kojoj je to deo političkog sistema, po kome se prioritetno moraju zadovoljiti interesi svih političkih stranaka koje participiraju u vlasti.

Dragiša Čolić, 10.06.2015.