Godišnjica Srebrenice, godišnjica “Oluje” … Dobrovoljačka ulica, Bratunac … Sve su to bili strašni zločini, ali ko odlučuje šta će od toga da bude genocid a šta da se proslavlja – onaj ko je sve to i pokrenuo, svoje politike, odnosno svojih ciljeva radi. Istoriju pišu pobednici, a da bi postojali pobednici, mora da postoje i gubitnici. Ali zašto mi moramo uvek da ispadnemo gubitnici. O pameti je reč.

       Niko pametan ne spori da je Srebrenica zločin. A pre toga je Naser Orić, na belom konju, danima palio srpska sela, klao, ubijao. Mladić i Karadžić su u Hagu – i treba da budu, Orić je nacionalni heroj!?. Isto je i sa Haradinajem na Kosovu. “Bljesak”, “Oluja” – ko se još seća kolona izbeglica iz Krajine. Samo Hrvati, koji godišnjicu tih zločina proslavljaju. Dobrovoljačku ulicu niko ne spominje, sem rodbine koja na tužnu godišnjicu polaže cveće – kad im dozvole. A strašan je to zločin bio, jedan od najstrašnijih koje smo gledali u živo – vojnici JNA, do juče zajedničke nam države, povlače se kućama po navodno zaključenom sporazumu. U Dobrovoljačkoj ulici, po nečijem vojno-političkom nalogu – kako to gordo zvuči, presreću ih do juče vojnici iz iste vojske, možda iz iste klase i iste kasarne, skaču na kolone tenkova u povlačenju i pucaju na njih – direktno u glavu! Prenos u živo. Da je o filmu reč, pa da promeniš kanal. A nije!  Kasnije se ispostavilo i ko su nalogodavci – Ejup Ganić, visoki politički rukovodilac BiH i pre i posle rata, operativni izvršilac, Jovan Divjak, do juče oficir iste armije, armije onih dečaka koji su u tom masakru pobijeni.

       Posle rata bili su i uhapšeni i nameravali smo da im sudimo, kao zločincima. Isto kao i Oriću, Haradinaju i nekima koji su čak i do Haga dospeli. Niko od njih nije osuđen, a oni koje smo mi uhapsili ili su uhapšeni po poternici Interpola – i mi smo punopravni članovi te organizacije, morali su hitno da budu pušteni, jer oni su radili po projektu koji su moćnici sačinili, radi onih strateških ciljeva o kojima je na početku ovog napisa bilo reči.

       A tih strateških ciljeva ima i danas – Ukrajina, zaokružiti Rusiju što čvršće. Kosovo – Bondstil, najveća vojna baza na ulazu u Sredozemno more. Republika Srpska – utapanje u jedinstvenu BiH, sadašnju federaciju, koja to više ne bi trebala da bude …

       Po uhodanoj proceduri najpre treba pripremiti teren. Zločini se vremenom zaboravljaju, pa sećanja treba osvežiti, a zna se ko to radi. Oni isti koji pocepaše jednu respektabilnu državu, pozavađaše narode, izazvaše i sprovedoše krvoproliće – sa aspekta ostvarenja strateških projekata te žrtve su prihvatljive, naroćito kad su tuđe u pitanju.

       Sada su na redu drugi ciljevi – projekat Kosova je pri kraju. Na redu je Republika Srpska. Najpre rezolucija o Srebrenici – dvadesetogodišnjica tog užasnog i glupog zločina je divan povod. Utrkuju se ko će da piše rezoluciju. Najpre je o toj rezoluciji trebao da raspravlja Evropski parlament – odustalo se zbog Hrvata, jer ni oni u tom ratu nisu bili čisti, a radili su po projektu tih istih moćnika, pa ne bi bilo zgodno, može da se iskomplikuje pa da pokvari ono što je već pri kraju sa Kosovom.  Stvar preuzimaju Britanci. Oni pišu rezoluciju koja će biti razmatrana ne u Evropi, već u Ujedinjenim nacijama, jer za Kosovo je zadužena Evropa. Za Republiku Srpsku je zadužena Amerika, kroz rezoluciju koju će usvojiti svetska organizacija. U pitanju su igre koje su sve samo to nisu.

 Dragiša Čolić, 18.06.2015.