Da najpre raspravimo značenje ovih pojmova. Sve dosadašnje diskusije – kako od strane izvršne vlasti tako i od strane advokata polaze od toga da je legalizacija overa, odnosno ono što smo i do sada imali (od strane suda), a da je ovo što je uspostavljeno novim zakonom o javnim beležnicima – solemnizacija. Notarizacija i notari se pominju samo u kolokvijalnom govoru a iz naziva samog zakona – Zakon o javnom beležništvu (javni beležnik – public notary) vidimo da je zapravo o tome reč.

       Institucija javnog beležnika (public notary) je poznata u celom svetu i njeno značenje prema Oxford Advanced Learner’s Dictionary se definiše kao: official with authority to perform certain kinds of legal transactions, especially to record that he has witnessed the signing of legal document, ili u prevodu: zvaničnik ovlašćen da obavlja određene vrste pravnih poslova, a naročito da registruje da je bio svedok potpisivanja pravnih dokumenata.

       Kad je reč o solemnizaciji, moram da priznam da se sa tim pojmom u praksi do sada nisam sretao, a evo ima više od 40 godina kako se i u zemlji i sa inostranstvom bavim poslom u kome je institucija javnih beležnika neophodna. Pokušao sam da potražim značenje tog pojma i našao u istom gore pomenutom rečniku da reč solemnize ili solemnization ima sledeće značenje: perform (a religious ceremony, especially a weding) with the usual rites ili u prevodu: obavljanje (religioznih ceremonija, naročito venčanje) sa uobičajenim obredom (ritualom).

       Kreatori Zakona o o javnom beležništvu na čelu sa Nikolom Selakovićem, Ministrom pravde, objašnjavaju da je solemnizacija davanje zaključenom ugovoru (i ostalim privatnim dokumentima obuhvaćenih Zakonom o javnom beležništvu – a to su svi poslovi porodičnog i naslednog prava, zatim poslovi vanparničnog postupka i dr.) svojstva javne isprave. Tu primećujem vezu sa gore navedenom definicijom solemnizacije – obavljanje (religioznih ceremonija, naročito venčanje) sa uobičajenim obredom (ritualom).  Ako je to to, onda je uvođenje solemnizacije opravdano samo za neke, a nikako za sve navedene poslove. Ako ja, na primer, zaključim brak sa komšinicom onda je u redu da se to solemnizuje, odnosno tom činu da svojstvo javne isprave – venčani list, jer iz zaključenja braka automatski proističe i čitav niz drugih prava i obaveza (zajednička tekovina, izdržavanje dece i dr.), a to svojstvo se jednostavno dokazuje venčanim listom kao ispravom javnog karaktera, ali ako ja komšinici prodam zaparloženu njivu koju godinama ne obrađujem jer sam se preselio u Beograd i o tome zaključimo ugovor za cenu kojom smo i komšinica i ja zadovoljni, onda je prvo pitanje koje se tu postavlja – KOJI SU RAZLOZI DA SE I TAJ UGOVOR SOLEMNIZUJE, odnosno da mu de daje svojstvo javne isprave u postupku u kome se javnom beležniku daje pravo da odbije solemnizaciju jer mu se, na primer, ne dopada cena koju smo ugovorili ja i komšinica! Ako je to iz poreskih razloga, poreska uprava je i do sada procenjivala tržišnu vrednost nepokretnosti koja je predmet ugovora i na tu osnovu razrezivala porez, a ona (poreska uprava) ima svakako bolji uvid u tržišnu vrednosti nekretnina na svojoj teritoriji nego beležnici. A ako je to dokazne snage radi – da je ugovor o kupoprodaji nepokretnosti zaključen, onda je overa ugovora, koju smo i do sada imali, sasvim dovoljna za tu svrhu, bez obzira da li će to da radi sud ili sada javni beležnici.

       Tu dolazimo i do narušavanja jednog kapitalnog prava građana – ograničavanja prava slobode ugovaranja (dozvoljeno je sve ono što nije zabranjeno ili protivno interesima javnog poretka) u njihovim privatnim poslovima, što je jedan od osnovnih principa Zakona o obligacionim odnosima – kapitalnog zakona u oblasti zaključenja ugovora, a to je jedan od naših najkvalitetnijih zakona, rađen od istinskih pravnih autoriteta koji se ni po čemu ne mogu porediti sa ovom ekipom – Ministar pravde, asistent, sa nekim profesorima Pravnog fakulteta krajnje sumnjive profesionalne vrednosti u saradnji sa aktuelnom naprednom izvršnom vlašću.

       I sad je došlo do „rata“, s jedne strane je Ministarstva pravde – oličeno u liku mlađanog ministra pravde, koji u odbrani ovog nakaradnog projekta ne bira sredstva, uključujući i konstantno obmanjivanje javnosti o stvarima koje su lako proverljive, uz pozadinsku podršku većine medija. A kad je o medijima reč, tu više ne treba ni pominjati „Informer“ vlasnika Dragana J. Vučićevića, jer se to već podrazumeva. Jedino čudi što aktuelna vlast, a naročito premijer, dozvoljavaju da ih ovaj list i ovaj čovek još uvek brane, a svim mislećim ljudima je odavno jasno da su te njegove „odbrane“ odavno postale kontraproduktivne, pa bi bilo za očekivati da mu se neko iz aktuelne vlasti zahvali u stilu – Hvala, nemoj molim te da nas više braniš!, znate tu priču iz onog olinjalog vica. U protivnom, sve dok se to ne desi, svi imaju pravo da smatraju da su to i stavovi onih koje Vučićević na ovakav način brani.

       Ne iznenađuje ni izveštavanje „Pinka“, jer sa tom televizijom je isto što i sa „Informerom“, ali iznenađuje pisanje nekada renomiranih listova „Politike“, „Novosti“, u početku i „Blica“. Nije u pitanju to da li se piše u prilog jedne ili druge strane već što se piše napamet i navijački, bez ikakve argumentacije i želje da se uđe u suštinu problema. Jedan od retkih izuzetaka je nedavna emisija „Da možda ne“ na RTS-u koju je pre neki dan Olivera Kovačević tako vodila da je očitala i novinarsku i voditeljsku lekciju i jednoj i drugoj strani. A kad smo već kod toga valja reći nešto i o predstavniku advokata u toj emisiji – poznatom Beogradskom advokatu, Slobodanu Šoškiću. On zapravo i nije bio legitimni predstavnik advokata Srbije (Predsednik je advokatske komore Beograda), već ga je za to učešće odredio Ministar pravde, Nikola Selaković, po principu „ako dođe onaj ja ne dolazim“ a ovog što je došao je odmah upočetku ućutkao u stilu „ako ti kažeš to, onda ću ja morati da kažem to i to“. A jedina korist od toga beše što sad možemo i osnovano da pretpostavimo ko predvodi onih 200 poštenih advokata koji danima dolaze kod njega i sa kojima bi se on dogovorio za dva sata. Tu se odjednom sad pominje i Borivoje Borović, koga – bar zvanično, nigde ne čusmo za ovih 50 dana štrajka. Dobro reče neko od onih drugih „nevaljalih“ advokata – Ne bismo smeli da dozvolimo da se i ovaj, po masovnosti nezabeležen štrajk u istoriji advokature, okonča u režiji „Terazijskih Crnogoraca“.

       No da se vratim na suštinu. Pomenuću samo dve stvari, jednu u prilog javnom beležništvu a drugu protiv ovakvog modela javnog beležništva. Rekoh gore da u oblasti advokature kojom se bavim – a to je privredno pravo prevashodno sa ino elementom, nailazim redovno na zahteve da to i to bude notarizovano – by public Notary, pa kad moram da objasnim da kod nas overu dokumenata vrši sud onda najčešće nailazim na čuđenje a potom i na pitanje – a šta vam to znači? Prema tome apsolutno sam za uvođenje funkcije javnih beležnika (public notary) ali sam protiv ovakvog modela javnog beležništva, pa je nekorektno kad mimistar pravde ne propušta priliku da naglasi kako su advokati protiv sistema javnog beležništva uopšte.U toj svojoj ostrašćenosti Ministar propušta i ono što je najbitnije za notare – jedana od neuporedivo najčešćih uloga notara u svetskoj trgovačkoj praksi je slučaj kad treba da dobijete potpisan ugovor ili neki drugi dokument iz inostranstva i naravno ne znate da li je to što očekujete da dobijete validno ili nije. U takvoj situaciji potpisnik tog dokumenta odlazi kod svog notara, ne samo da pred njim potpiše taj dokument već i da notar pritom konstatuje da to što je ovaj potpisao potpisano od strane ovlašćenog predstavnika firme ili banke, šta je već u pitanju, već i da je to u skladu sa propisima te zemlje. U pitanju je dakle veoma ozbiljna provera i sa aspekta internih dokumenata domicilne firme i domicilnih propisa i to se plaća – više nego obična overa potpisa. Ja to do sada ne čuh ni jednom od Ministra, a učestvovao sam – sasvim  sigurno, u više pregovora o zaključenju ugovora, nego što su ih i ministar i njegova ekipa zajedno do sada videli.

       Drugi primer je suprotne prirode – ustanovljena je ovim Zakonom obaveza da kod akcionarskih društava sa više od 100 članova (a to su sva privatizovana preduzeća zbog velikog broja malih akcionara) da se zapisnik sa skupštine društva mora raditi u formi javno beležničkog zapisa. Pa da li su kreatori ovog projekta ikada učestvovali na sednici bilo koje skupštine akcionarskog društva i imaju li predstavu kako da to u praksi izvedu u eri kad se senice Upravnih odbora i Skupština dešavaju putem elektronskih medija simultanim konferencijama sa učesnicima koji istovremeno sede na različitim kontinentima. Nije li u pitanju pokušaj da se i sferi spoljno trgovinskih transakcija uvede kontrola. Pa mi to nismo imali ni u vreme državnog kapitalizma i kako će tek strani partneri do kojih nam je kako pričamo mnogo stalo na to reagovati.

       A ministar, pežorativno, u pomenutoj emisiji „Da možda ne“ reče – pa neće valjda notarima ostati jedino da vode zapisnike na sedfnicama akcionarskih društava – Ne to nikako! A iz toga se i najbolje vidi koliko Ministar pravde i njegova ekipa imaju pojma o ovim stvarima.

       Sve sam  ovo napisao „iz daška“ jer čuh da je sutra na tv „Prva“ novo sučeljavanje po ovoj temi u emisiji „Stav Srbije“, pa se nadam da će nešto od ovoga doći i do aktera te emisije. Dragan Bujošević, voditelj te emisije je vrsni novinar, pa se  nadam da će biti na visini svog renomea, a ako Ministar pravde bude i ovog puta birao ko će biti predstavnik advokata u toj emisiji, onda je bolje da niko i ne ide. Ovo pominjem zbog toga što čuh da je Ministar i ovog puta za svog sagovornika odabrao Slobodana Šoškića. Nemam ja ništa protiv njega lično, možda je u pomenutoj emisiji samo imao loš dan ili je propustio da se pripremi, ali imam u vidu i to da je ovo o čemu pričamo materija prevashodno građansko pravne prirode, a kolega Šoškić je krivičar, pa možda ove stvari i ne razume dovoljno. U svakom slučaju za ovu priliku ima od njega boljih.

D.C., 01.11.2014. (autor je takođe advokat)