Sudije

26 marta, 2017 u rubrici Opančarski dnevnik

Povod za ovaj tekst su izvanredna zapažanja novinara Mihaila Jovićevića objavljena u tekstu  pod naslovom Autistično pravosuđe (Blic, 25. mart 2017), s jednom dobronamernom opaskom. Rađe bih rekao Autistični sudija (mogao bih da kažem i sudije, što ne bi bilo u redu jer nisu sve sudije iste, pa ostavljam da se sami prepoznaju). A što se tiče pravosuđa, što je znatno širi pojam, moglo bi se tu naći dosta  prigodnih termina, na primer – Upušteno pravosuđe. Advokat sam po struci, sa pravnim stažom dužim nego što većina sudija ima godina, pa mi to valjda daje pravo da o ovoj temi kažem šta mislim.

Prema jednoj od najjednostavnijih, a tačnih, definicija, „Pravo je ukupnost pravnih pravila, načela i instituta kojima se uređuju odnosi u određenoj društvenoj zajednici (pravo u objektivnom smislu). Njima su uređeni životni odnosi među ljudima, ali i odnosi ljudi prema društvenoj zajednici u kojoj žive i čijim pravilima se podvrgavaju”, a “Pravo u subjektivnom smislu, su prava i obveze koje pojedincu (subjektu prava) daju i nameću propisi objektivnog prava.“ To su pravila koja se odnose na sve subjekte prava, kako one na koje se pravna pravila primenjuju, tako i na sudije koje ih u konkretnim slučajevima primenjuju.

Posebno bih skrenuo pažnju na jednu odrednicu iz gore citirane definicije – odnosi u određenoj društvenoj zajednici, što bi se najkraće definisalo – javnim poretkom, koji se definiše Ustavom, a koji se odnosi i na donosioce (zakonodavna vlast) i na izvršnu vlast i na sudsku vlast, što bi u konkretnom slučaju o kome je u tekstu reč, značilo da sudija ne sudi na osnovu nekih apstraktnih pravila koja nemaju veze sa javnim poretkom u zemlji u kojoj ona živi i sudi.

Ako se to ima u vidu, uz sve uvažavanje nezavisnosti sudijske funkcije, zaista je neshvatljiva presuda koju je ta sudija donela, a ako se ima u vidu i njeno „sa ponosom nekoliko puta“ ponavljanje da ona ne čita novine, te da stoga nije ni bila pod medijskim pritiskom, onda se to ne može drugačije shvatiti do da je ona zalutala na posao kojim se bavi, jer integritet sudijske funkcije se ne stiče i ne čuva tako što će sudija sebe staviti ispod „staklenog zvona“, već suprotno od toga – što će sudija izgraditi svoj stav prema pojavama i okolnostima u datom društvu u kome živi i sudi. Opredeljujem se za ovu najblažu kvalifikaciju, iako se ne može poreći da u praksi ima i znatno težih kvalifikacija.

Najčešći slučajevi koji dovode i do apsurdnih situacija, a ako govorimo o zloupotrebama i do najšireg polja za zloupotrebe, je subjektivno tumačenje olakšavajućih i otežavajućih okolnosti. U konkretnom slučaju o kome je u tekstu reč, sudija uzima kao olakšavajuću okolnost to što počinlac dela ima petoro dece, umesto da  kao otežavajuću okolnost uzme da je počinilac dela, pred svojom decom, tri dana zverski mučio žrtvu. Delo koje traje tri dana u pravu isključuje činjenje „na mah“, taako da se tu radi o slučaju najdirektnijeg umišljaja, pa se preneseno na slučaj tog činjenja pred decom, logično postavlja pitanje nije li to bila pokazna vežba kako i oni u takvim slučajevima treba da postupaju u budućnosti – što bi mogao da bude i jedan od razloga zašto u praksi imamo toliko slučajeva porodičnog nasilja, a to bi onda po logici stvari trebala da bude otežavajuća a ne olakšavajuća okolnost.

A da sudije mogu da budu „autistične“ ili zašto ne reći i nesposobne za tako suptilne pojmove razlikovanja – jer sudijski posao je ne samo odgovoran nego i složen, razloge nalazimo već na 17. strani istog broja, istog lista, u tekstu pod naslovom „Pijan zgazio devojku, pobegao i dobio tri godine i četiri meseca zatvora.“ No da ne ulazimo i u analizu ovog slučaja, jer bi nas to moglo odvesti i do već rekao bih antologijskog slučaja (mislim da je to bilo u Novom Sadu), kada je počinilac ubio svoje roditelje, a potom raskomodane delove raznosio po kontejnerima u nameri da spreči identifikaciju žrtava, pa mu je u prvom stepenu izrečena ne tako visoka kazna od nekih desetak godina zatvora, a onda je viši sud, po žalbi, izvršio smanjenje izrečene kazne, primenom instituta ublažavajućih oklnosti – jer je počinilac to delo izvršio prvi put, pa tako on sada – moguće je da je zbog dobrog vladanja već i pušten iz zatvora, neće više nikad ubiti svoje roditelje.

Dragiša Čolić, 26.03.2017.