Svi smo mi ravnopravni, a naročito neki

novembar 18, 2015 u rubrici Opančarski dnevnik 2017

       Ovaj naslov i ima i nema veze sa knjigom Džordža Orvela, Životinjska farma (All animals are equal, but some are more equal than others – George Orwell, Animal Farm). Ima veze utoliko što su i kod nas u modi farme, doduše ne životinjske već ljudske, mada važi ono – svakim danom u svakom pogledu sve više napredujemo. Ostalo su nijanse.

       Radi se o privatizaciji Telekoma. Slušam pre neko veče na televiziji resornog ministra Rasima Ljajića. Prodaćemo Telekom ako dobijemo dobru ponudu. Dobro to je u redu, ko je lud da prodaje nešto ako nije zadovoljan cenom.  Ali zašto ga prodajemo, to je već manje jasno. Telekomunikacije su, u principu, kurentna grana privrede, ako se njima dobro posluje. Tu se već nazire jedan od dobrih razloga za prodaju koji se odnosi ne samo na Telekom, već i na sva ostala javna preuzeća. Opšte je poznato da su nam javna preduzeća leglo partijskog zapošljavanja, a time i lošeg gazdovanja što je i glavni razlog da su nam skoro sva javna preduzeća veliki gubitaši. Za Telekom nismo čuli da ima gubitke, što znači da ovo javno preduzeće i pored te opšte boljke, donosi pare, te da bi kad toga ne bi bilo, te pare mogle biti i znatno veće od onoga što će nam ostajati kad strani investitor poplaća ono što je dužan po osnovu poreza i doprinosa, a potom pokupi profit. Iz toga se nameće i prvi zaključak – nismo u stanju da se izborimo sa partijskim zapošljavanjem i onim što partijsko zapošljavanje prati.

       Drugi razlog koji se pominje – hoćemo da zamenimo loše skupe kredite koje je, razume se zaključila „ona vlast“ i da ih zamenimo lepšim kreditima koje će zaključiti ova vlast. Čitaj – voda je došla do guše, ulazimo u tzv. dužničko ropstvo – sve što zaradimo ide na otplatu kredita ili kako premijer kaže bili smo na ivici bankrotstva, razume se ne zbog ove već zbog neodgovorne politike „one vlasti“. To se kaže, jer lepo zvuči za one koji u pappučama slušaju tv dnevnik i razume se treba ponovo da glasaju za ovu, a ne za „onu vlast“, ali to kazivanje ne prate i relevantni podaci o kretanju spoljnjeg duga. A ti podaci kazuju sledeće – krajem 2012. godine kad je došla ova vlast, dug je  bio   17,56 milijardi evra, krajem 2013. 20,14 milijardi evra, a na kraju 2014. 22,29 milijardi evra – za dve godine ove odgovorne vlasti, veći za 4,73 milijardi evra! Pritom nije uzet u obzir uticaj kursnih razlika koji je generalno išao u prilog dužnicima, niti drastični pad kamata na svetskom tržištu koji je još više išao u prilog dužnicima. Dakle, drugi zaključak je da za prodaju Telekoma nije jedino zaslužna samo „ona neodgovorna“, već i ova „odgovorna vlast“ – bar dotle dok svoje tvrdnje ne potkrepi relevantnim podacima, transparentno kako se to moderno kaže.

       Treći razlog, koji bi jedino bio opravdan – da će se to što se dobije za Telekom upotrebiti za nove kapitalne investicije, ne postoji jer ga niko i ne pominje.

       No da se vratimo na ono što je nagovešteno u naslovu, a što je i poenta ovog napisa jer odluka je doneta – Telekom se prodaje, ako dobijemo dobru cenu. Na pitanje novinarke u pomenutom intervjuu – da li je tačno da će zaposleni u Telekomu dobiti po 1.000 evra za svaku godinu radnog staža, ministar Ljajić mudro izbegava odgovor, jer ne sme da saopštava detalje dok traju pregovori, ali kaže da postoji socijalni program sa kojim je sindikat zadovoljan, a sutradan se u štampi pojavila vest da je u pitanju 70 miliona evra.

       Da li će se taj „socijalni“ program i ostvariti nije ni bitno – razgovaramo o nameri farmera koja se tiče i nas – stoke, koju farmeri vode, pa da to malo analiziramo.

       Pre svega, ko god da bude kupac – Kinezi na primer, on neće sa sobom dovesti Kineze da rade u Telekomu, sem delimično menadžment, već će to biti oni isti zaposleni koji u njemu već rade. Doduše ne svi, već samo oni koji dobro rade. Otpašće, i to odmah, oni koji su tu došli partijskim a ne radnim zaslugama i neće uopšte biti problem da se oni identifikuju. Dakle, ostaće oni koji su potrebni, njima će biti čak i bolje jer će novi gazda znati i da ceni njihov rad, pa nije jasno zašto bi oni dobijali još i hiljadu evra po godini staža? A oni drugi što nisu potrebni –  treba li oni da dobiju hiljadu evra po godini staža?  Da se razumemo ni jednima ni drugima tu firmu nije „babo“ ostavio, pa nema rezona ni da je oni prodaju – u pitanju je javno preduzeće, dakle i javno dobro, koje pripada svim građanima ove zemlje, a ne samo njima. Da, u pitanju su i akcije – šta to beše, ko još danas može da kaže ko je, koliko i od koga do sada po tom osnovu dobio, pri čemu je jedino sigurno da niko u ovoj zemlji nije dobio hiljadu evra po godini radnog staža.

       Očekujem da farmeri kažu – pa tih 70 miliona evra daje kupac, a ne mi! A zar za kupca to nije takodje deo cene i da li bi on imao nešto protiv da tih 70 miliona budu pripojeni prodajnoj ceni. A imaju li oni koji budu otpušteni kao tehnološki višak pravo na otpremninu? Da! Svakako! Onoliko koliko piše u Zakonu o radu i za ostale zaposlene u ovoj zemlji koji dobijaju otkaz, a pritom su i te sreće da uopšte i dobiju bilo kakvu otpremninu.

       Šta je još ostalo, sindikati? Sindikati javnih preduzeća! Ne bih o njima, ako ne moram. A ako budem morao – sa zadovoljstvom!

Dragiša Čolić, 18.11.2015.