Evo dočekasmo i to da nam se obrati Tanja Miščević, glavni pregovarač za pridruživanje Evropskoj uniji i ne samo to, već da nam lično saopšti i radosnu vest – „Raste podrška Srba za EU, ali to nije „seksi“ priča za naslovne strane”. Dakle, podrška bi bila i veća kada bi u tim vestima bilo više seksa iz čega se ne može izvesti drugi zaključak do da se naši pregovarački timovi moraju potruditi da se taj nedostatak otkloni, jer će u meri tog poboljšanja rasti i naša dalja podrška procesu pridruživanja.

I sad ne znam čemu više da verujem – naraslom oduševljenju Srba za pridruživanju Evropskoj uniji, seksualnim procenama Tanje Miščević s tim u vezi ili neslućenom privrednom razvoju Srbije, a sve to na samom početku izborne kampanje.

Najpre o Srbima. Mi smo neki nakaradan narod. Dok je Evropa delovala kao atraktivna opcija opirali smo se – bar u većini, da tamo idemo. Mi pripadamo, govorili smo, istočno evropskim narodima na čelu sa majkom Rusijom, koja je i sama bila u stanovitim problemima, tako da smo joj još samo mi trebali. Danas, kada je Evropska unija u brojnim problemima, kada se dešavaju „bregziti“, koje u stvarnosti koje u najavi, a podrška Putinu u Rusiji nikad veća,  „raste podrška Srba za EU” – ko poveruje, neka mu bude, a ko shvati razumeće.

Niko ne spori curiculum vitae Tanje Miščević za funkciju na kojoj se nalazi. Radi se o obrazovanoj osobi, stasaloj u školi G17+ još od početka dvehiljaditih, dok je bila direktor odeljenja   njihovog instituta za evropske studije, a od tada pa sve do današnjih dana je tu negde oko vlasti, nije važno kojoj – „sve su ostalo nijanse“ što bi rekao Đorđe Balašević.

Nešto drugo je u pitanju. Ja se ne sećam da je Tanja Mščević, od kako je imenovana na tu funkciju, a ima tome blizu četiri godine, ikada izašla u javnost sa stvarnim pitanjima, dilemama, čak ni običčnim informacijama o tome kako teku ti pregovori, jer u krajnjem ona te pregovore ne vodi u ime vlasti već u ime javnosti. A bilo je čak i upornih prozivki da se uključi u raspravu o nekim od tih pitanja. Pre dve godine, u vreme četvoromesečnog štrajka advokata, najdužeg u istoriji svetske advokature, naše pravosuđe je bilo totalno paralisano. Znalo se i tada da među prvima za pregovore treba ba da budu otvorena poglavlja 23 i 24 koja se upravo odnose na temeljne principe i pravde i pravosuđa koji su bili drastično ugroženi. Tanja Mišćević je uporno pozivana od strane advokata da se uključi u raspravu – ni abera da pusti. I ne samo to, nije našla za shodno čak ni da pozove Ustavni sud kome su se advokati takođe obratili za stav da se oni oglase, jer ni od njih nije bilo ni glasa. Ministarstvo pravde je teralo svoje, Premijer je izjavljivao da ima poverenje u Ministarstvo … i niko ništa nije preduzimao. Na kraju, ispalo je da su advokati bili u pravu sa većinom svojih zahteva – računajući bar po onome u čemu su uspeli. Kako je Tanja Miščević objasnila pregovaračima EU to što se tada desilo, a posledice toga se još uvek osećaju, ostalo je nepoznato. Pa kako onda da verujem u ovo naprasno pojavljivanje Tanje Miščević, neposredno pred izbore, sa tvrdnjom da je značajno porastao – i to baš sada, entuzijazam Srba za pristupanje Evropskoj uniji.

O Tanji Miščević i njenim seksualnim konotacijama u ovako važnim temama rađe ne bih, jer ja sam oženjen čovek. Ne bih ni o njenoj pregovaračkoj harizmatičnosti – i ona je u pregovorima jako važna, jer u to verujem koliko i u egzaltiranost Marka Đurića, takođe pregovarača, kada je svojevremeno objavio da smo Šiptare u Briselu potukli sa 5:0, a njih dvoje je imaju kao u onoj priči o Muji i mangu – Vratio se Mujo sa rada u Africi pa priča kako je tamo jeo mango. – A šta ti je bolan taj mango, upita ga jedan od onih što su slušali priču. – Znaš li, bolan, kako izgleda šljiva, reče mu Mujo. – Kako ne bih znao, reče mu ovaj što je pitao. – E vidiš, to pa ni nalik, objasni mu Mujo.

Dragiša Čolić, 25.02.2017.