Tehnologija jedne vladavine

avgust 23, 2016 u rubrici Opančarski dnevnik 2017

       Nisam ni sociolog ni analitičar niti imam bilo kakvih pretenzija da budem u pravu – spadam u običan „ološ“ kako nas svepametni Premijer sinoć nazva, ali mislim da sam shvatio tehnologiju vladavine tog čoveka nad narodom kome i ja pripadam.

       Ja ne mislim niti da spadam u elitu – čak ni ne volim taj izraz, niti u ološ. Sebe bih jednostavno svrstao u intelektualca povelikog iskustva koji razmišlja svojom glavom na određeni način koji se nekome može dopasti ili ne dopasti. Ovo poslednje napominjem iz razloga što i čovek o kome pišem spada u intelektualce – doduše bez ikakvog radnog iskustva uključujući i ovaj posao kojim se na našu nesreću bavi, koji takođe razmišlja svojom glavom na način koji se meni ne dopada. To naravno ne znači da on samim tim spada u ološ. Pre bih rekao da je to čovek „sam sebi dovoljan“ a za to postoji jedan izraz koji ja ovde iz pristojnosti neću da upotrebim, pa se opredeljujem za formulaciju – čovek, sam sebi dovoljan, koji po sopstvenom sudu smatra da ne spada u ološ (u daljem tekstu: „čovek koji ne spada u ološ“ i/ili Premijer).

       No, da se vratim na ono što hoću da kažem. Tehnologija vladavine ovog „čoveka koji ne spada u ološ“ je vrlo jednostavna – vi ga pitate zašto pada kiša u Kruševcu, a on se razmlatara, napali i krene: Nemojte da psujete i nemojte da mi pretite. Mislite da vas se plašim … a znam da ste iz Surdulice i da ste menjali veru za večeru … za razliku od mene koji sam …

       Ta tehnika komunikacije je naročito efikasna u našem parlamentu i na konferencijama za štampu, posebno kad imate „disk džokeja“ koji vešto barata ozvučenjem, zvao se on predsednik parlamenta ili običnim majsorom razglasa, sve jedno. To sam prvi put primetio u jednoj sekvenci zasedanja prethodnog parlamenta – poslanik opozicije dobija pravo da nešto kaže po osnovu replike u trajanju od dva minuta i kreće da priča nešto što se „čoveku koji ne spada u ološ“ ne dopada. Predsednica parlamenta to primeti pa poslaniku isključi ozvučenje, ovaj počinje da mlatara rukama i pokazuje na mikrofon, „čovek koji ne spada u ološ“ na to uigrano skače i viče – Nemojte da psujete, mislite da vas se plašim, vi iz prethodne vlasti ste … U međuvremenu, dok se razjasnilo da je poslaniku bio isključen mikrofon, predsednica parlamenta konstatuje da mu je isteklo vreme od dva minuta dozvoljeno poslovnikom za repliku.

       Ta varijanta komunikacije je uspešno izvođena i na ovogodišnjoj istorijskoj sednici parlamenta na kojoj je „čovek koji ne spada u ološ“, u ulozi premijera, podneo „svojeručni“ ekspoze, originalno napisan na 450,  čitan u parlamentu na oko 200, poslanicima prezentiran na 68 strana, za koji posslanici njegove stranke – koji ga takođe prethodno nisu videli, ukoliko mu prilikom pisanja nisu svojeručno asistirali, tvrde da je naučni rad. No, da ne zaboravim ono o čemu sam počeo, poslanik opozicije pita „čoveka koji ne spada u ološ“, šta je novog ministra prosvete preporučilo za tu funkciju, sem činjenice da je vlasnik privatne škole u koju je išao njegov sin, a ovaj – „čovek koji ne spada u ološ“, skače i počne da viče – Sram te bilo, nemoj da mi diraš dete …

       Tu istu tehniku manipulacije je „čovek koji ne spada u ološ“ uspešno primenjivao i na sinoćnoj vanrednoj konferenciji za štampu, upriličenoj povodom komentara o zasluzi države u uspehu naših sportista na upravo završenim olimpijskim igrama, a povod su bile kontroverzne izjave Davora Štefaneka, rvača, osvajača zlatne medalje i atletičarke Ivane Španović, osvajača bronzane medalje, na jednoj – koji su tvrdili da im je država omogućila maksimalne uslove i vaterpoliste Andrije Prlainovića, osvajača zlatne medalje, koji je u izjavi nakon osvojene medalje rekao da država za taj uspeh nije zaslužna, te da se vaterpolo klubovi u Srbiji gase.

       Prvo što bih ja „čoveku koji ne spada u ološ“, kao premijeru i državniku zamerio je zašto je povodom toga zakazao konferenciju za štampu u vreme dok se sportisti na povratku sa olimpijade još uvek nalaze u avionu i time među njima izazvao veštačku podelu, tako da je i njima i ovom narodu uskratio radost dočeka. U tome se ogleda njegovo neiskustvo u poslovima kojima se danas bavi.

       Druga, još opasnija greška, je ponovo ispoljena uloga vrhunskog manipulatora koji vešto menja ključne teze eventualne rasprave. Možda je neko na društvenim mrežama i uvredio Ivanu Španović i Davora Štefaneka, kao što je sasvim sigurno bilo i sa Andrijom Prlainovićem, ali to nikako nije smeo da bude razlog da Premijer sve one koji ne misle kao on nazove ološem.

       A najgore od svega je to što je u svom stilu o kome je i u ovom tekstu bilo dosta reči izašao sa tvrdnjom da ološ proziva Ivanu Španovića da je nečija ljubavnica. Pratio sam sinoć reakcije na društvenim mrežama i svi su se pitali gde je „čovek koji ne spada u ološ“ u ulozi premijera tu optužbu pronašao, pa nam ostaje da se pitamo nije li on to u svom prepoznatljivom stilu i izmislio, čime je ovoj devojci učinio medveđu uslugu, svrstavši se i sam svojevoljno time u ološ.

Dragiša Čolić, 23.08.2016.