TO WHOM IT MAY CONCERN (ONOM KOGA SE SMATRA) – Beleške jednog advokata

jun 27, 2015 u rubrici Aktuelnosti, Opančarski dnevnik 2017

Nastavak

       No, da se vratim na odbacivanje ove ustavne žalbe. U obrazloženju, ukupno ne većem od jedne strane, od čega više od polovine strane zauzimaju uobičajene rutinske konstatacije, navode se – u tački 3. razlozi procesno pravne prirode koji su bili odlučujući za doneto Rešenje. Nije mnogo, pa ću to i citirati:

       “3. Podnosilac ustavne žalbe smatra da mu je osporenom presudom povređeno pravo na pravično suđenje iz odredbe člana 32, stav 1. Ustava, pri čemu povredu svog prava obrazlaže, pre svega, navodima o pogrešnoj primeni materijalnog prava u parničnom postupku koji je prethodio ustavnosudskom.

       Uvažavajući eventualni lični značaj ove pravne stvari za podnosioca, Ustavni sud je konstatovao da su, bez obzira na moguću grešku suda u tumačenju prava, koja nije očigledna, navodi i razlozi ustavne žalbe takve prirode da ne ukazuju na to da je podnosilac ustavne žalbe osporenom odlukom ptretrpeo značajniju štetu. Razlozi na kojima podnosilac temelji svoju tvrdnju o povredi prava na pravično suđenje ne pokreću neko šire ili opšte pitanje o eventualnoj povredi tog prava koje bi moglo biti od ustavnopravnog značaja za odlučivanje Ustavnog suda.

       U vezi sa navodima o različitom postupanju sudova, Ustavni sud ukazuje da zahtev pravne sigurnosti kao elemenat prava na pravično suđenje dopušta određena odstupanja u tumačenju koja se prihvataju kao sastavni deo svakog pravosudnog sistema te jedna potencijalno različita odluka (presuda Privrednog apelacionog suda Pž.2546/11od 28. decembra 2011. godine) nije i dovoljan razlog da se utvrdi postojanje Ustavom garantovanog prava na pravnu sigurnost kao elementa prava na pravično suđenje. Pošto se u datim okolnostima ne može reći da je u sudskoj praksi bilo dubokih i dugotrajnih razlika, koje bi dovele do narušavanja pravne sigurnosti, dostavljena odluka nije dovoljna da bi Sud u ovoj pravnoj stvari pristupio meritornom odlučivanju.”  

       Krajnje pojednostavljeno, ovo obrazloženje bi se moglo shvatiti i ovako: po pitanju presuđivanja u ovim sporovima postoji opšte saglasje – e sad, pojavila se, kao izuzetak, jedna suprotna presuda, pa podnosilac ustavne žalbe na tome gradi slučaj za Ustavni sud. A to nije razlog da se taj sud time uznemirava, jer taj jedan slučaj “ne pokreće neko šire ili opšte pitanje o eventualnoj povredi tog prava koje bi moglo biti od ustavnopravnog značaja za odlučivanje Ustavnog suda.”

       Ništa od toga nije tačno. Podnosilac ustavne žalbe je samo iz formalnih razloga – da bi bio dokumentovan uslov za intervenciju Ustavnog suda, naveo dve presude: jednu svoju, nazvanu pojedinačni pravni akt protiv koga se traži ustavna zaštita i jednu po presuđenju sasvim suprotnu, a istovetnu i po činjeničnom i po pravnom osnovu.

       A što se suštinskog u ovim oprečnim presudama tiče, podnosilac ustavne žalbe je to detaljno obrazložio u tekstu žalbe, na sedam strana i ilustrovano sa 11 pisanih dokumenata, kao dokazima.

       No, do toga Ustavni sud nije ni došao – stao je na samom početku, protumačivši da iz procesnih, dakle formalnih razloga, gore navedenih rayloga to ne zavređuje dalju pažnju Ustavnog suda.

       Proizilazi da je moguća, dakle i dozvojena, greška suda u tumačenju prava, ali da su konkretni navodi i razlozi ustavne žalbe takve prirode da ne ukazuju na to da je podnosilac ustavne žalbe osporenom odlukom pretrpeo neku značajniju štetu i dalje, da je u pitanju neki usamljen slučaj koji ne pokreće neko šire ili opšte pitanje o eventualnoj povredi tog prava koje bi moglo biti od ustavnopravnog značaja za odlučivanje Ustavnog suda.

       Ne znam na osnovu čega je Ustavni sud došao do ovakvog zaključka, jer podnosiolac ustavne žalbe već na samom početku, u prethodnim napomenama skreće pažnju na sledeće:

       „U osnovi spora povodom kojeg  je donet Pobijani pojedinačni akt (presuda 3 Pž 4171/12 od 09.08.2012), spora  u kome je doneta različita presuda (6 Pž. br. 2546/11 od 28.12.2011), kao i svih drugih takvih (identičnih) sporova (kojih je jako mnogo), leži uvek istovetno činjenično i pravno stanje: – Primalac lizinga odabere vozilo, isporučioca, dogovori cenu, mesto, rok i način isporuke predmeta lizinga (u ovom slučaju vozila) i ode kod davaoca lizinga da mu ovaj izfinansira taj posao – Davalac lizinga isplaćuje isporučioca vozila, i – uz zadržavanje prava vlasništva kao sredstva obezbeđenja do otplate lizing rata, predaje primaocu lizinga na korišćenje predmetno vozilo “sa svim rizicima i svim koristima povezanim sa pravom svojine” (član 2, stav 1. Zakona o finansijskom lizingu). – Primalac lizinga, kao vozač predmetnog vozila, ne plati parking (u proseku 30 din/h), a parking servis, tretirajući ga a priori kao neidentifikovanog vozača, izdaje tzv. “doplatnu kartu” (na iznos 1.000 – 1.200 dinara) i šalje je direktno davaocu lizinga, kao vlasniku (formalnom – kvazi vlasniku) vozila, sa zahtevom da ovaj izmiri navedeno dugovanje “jer vozač vozila nije identifikovan”. – Lizing firme preplavljene takvim zahtevima, odbijaju da izvrše zahtevana plaćanja, upućuju parking servise na korisnike vozila (“neidentifikovane vozače”), međutim ovi odbijaju da se njima obrate za naplatu, podnose tužbe protiv davaoca lizinga i tako se zasnivaju ovi sporovi”.

       I dalje, takođe u ustavnoj žalbi:

       “Ova presuda istog suda se ovde i pominje jer je karakteristična i za Pobijani pojedinačni akt – Sudovi odlučuju po svom uverenju, “na osnovu savesne i brižljive ocene”, koje će dokaze izvesti – sve u interesu ekonomičnosti postupka. A o kakvoj je ekonomičnosti u njenom izvedbenom ishodištu reč, može se zaključiti po podacima o broju ovakvih sporova i već uhodanoj praksi koja ih prati – masovno se osnivaju nove organizacije parking servisa, koje preko odabranih advokata podnose, najčešće pojedinačne tužbe za svaku doplatnu kartu posebno, jer za vrednost spora od 1.000 dinara dosuđeni troškovi u proseku iznose 50.000 dinara, tako da su ovo postali najkurentniji sporovi. Odabrani advokati, u želji da iskoriste ovu nenadanu situaciju, angažuju “kurire” koji po sudovima raznose tužbe i štancovane podneske. A ovi, u suštini trivijalni pravni problemi, prete da nadmaše i broj tužbi za neplaćanje komunalnih usluga – ukupno”.

       U pitanju su dakle, brojni sporovi ogromne vrednosti jer su lizing firme svakodnevno zatrpane hiljadama ovakvih sporova, što je bio razlog i za organizovanu inicijativu Asocijacije lizing firmi i za izmene Zakona o bezbednosti saobraćaja na putevima i za izmene Zakona o finansijskom lizingu, što je takođe u ustavnoj žalbi navedeno. Ispostavilo se međutim, da su Zakoni izmenjeni, a da je u primeni i dalje ostala praksa sudova zasnovana na ranije važećim propisima, u čemu ih evo ovde – prećutno, a ne pravnim argumentima, podržava i Ustavni sud.

       Ustavni sud ovde uvodi i jednu revolucionarnu novinu u tumačenju prava: dozvoljeno je u identičnoj situaciji, u identičnom pravnom pitanju – a sporovi povodom parkiranja o kojima je ovde reč to jesu, da dobijete dve potpuno oprečne presude, jer jedna potencijalno različita odluka nije i dovoljan razlog da se utvrdi postojanje povrede Ustavom garantovanog prava na pravnu sigurnost kao elementa prava na pravično suđenje. Ovde, suprotno navodima ustavne žalbe, Ustavni sud insistira da je u pitanju jedan slučaj, što nije u saglasnosti čak ni sa njegovim sopstvenim obrazloženjem, jer se već u sledećem stavu obrazloženja navodi:

       “Povodom istog pravnog pitanja, Ustavni sud je zauzeo isti stav u predmetu Už. – 3958/2013. od 25. novembra 2014. godine”.  

       Dakle eto to su bar dva identična slučaja koja su u tako kratkom vremenskom periodu bila predmet obraćanja Ustavnom sudu, po osnovu zaštite prava na pravično suđenje, gde spada i pravo na jednako suđenje. Naravno nisu tu u pitanju ni samo ta dva slučaja, jer podnosilac ove ustavne žalbe, a pretpostavlja da je ista situacija i sa podnosiocem one druge ustavne žalbe, ne smatra da je njegov zadatak bio i da prethodno vrši istraživanja sudske prakse, te da utvrđuje koliko je zapravo različitih presuda u pitanju, kako bi potom procenjivao koji su izgledi na uspeh njegove ustavne žalbe, jer mu – čak ni danas, nije poznato koji je to broj takvih presuda potrebnih da dovedu do “dubokih i dugotrajnih razlika”, koje bi dovele do narušavanja pravne sigurnosti, te tako i zavrednile pažnju Ustavnog suda.

       Naravno, nisu tu u pitanju ni samo ta dva identifikovana slučaja. U pitanju su hiljade istovetnih slučajeva. Samo u lizing firmi za koju podnosilac ustavne žalbe radi – a radi se o firmi srednje veličine od ukupno dvadesetak koliko ih posluje na ovom tržištu, bilo je 1.614 opomena, odnosno zahteva za plaćanje parking usluga iz čega se može izvući nekoliko zaključka.

       Parking  firmi se daleko više isplati da tuži lizing firmu, nego da juri hiljade pojedinačnih korisnika parkirališta koji nisu platili parking. I onda je konstrukcija nađena u sledećem: pošto su lizing firme, po Zakonu o finansijskom lizingu, vlasnici vozila koje su finansirale po ugovoru o finansojskom lizingu, sve do otplate lizing rata, onda ćemo njih kao vlasnike i da tužimo za neplaćeno parkiranje, tako da oni koji su “kupili vozila na lizing” ne moraju da brinu, a ovi kupci, ohrabreni takvom praksom, sve češće izbegavaju te obaveze. Apsurd je ravan slučaju, kada bi banke koje daju kredite za kupovinu stanova – one takođe imaju hipoteku kao sredstvo obezbeđenja na finansiranoj kupovini stana, bile dužne da plaćaju troškove “Infostana”, grejanja i ostalih komunalnih usluga koje terete korišćenje stana.

       Kako u tom kontekstu zvuči obrazloženje Ustavnog suda: Uvažavajući eventualni lični značaj ove pravne stvari za podnosioca, Ustavni sud je konstatovao da su, bez obzira na moguću grešku suda u tumačenju prava, koja nije očigledna, navodi i razlozi ustavne žalbe takve prirode da ne ukazuju na to da je podnosilac ustavne žalbe osporenom odlukom ptretrpeo značajniju štetu.

       Iz obrazloženja Ustavnog suda proizilazi da se radi o usamljenom slučaju: “… U vezi sa navodima o različitom postupanju sudova, Ustavni sud ukazuje da zahtev pravne sigurnosti kao elemenat prava na pravično suđenje dopušta određena odstupanja u tumačenju koja se prihvataju kao sastavni deo svakog pravosudnog sistema te jedna potencijalno različita odluka (presuda Privrednog apelacionog suda Pž.2546/11od 28. decembra 2011. godine) nije i dovoljan razlog da se utvrdi postojanje Ustavom garantovanog prava na pravnu sigurnost kao elementa prava na pravično suđenje. Pošto se u datim okolnostima ne može reći da je u sudskoj praksi bilo dubokih i dugotrajnih razlika, koje bi dovele do narušavanja pravne sigurnosti, dostavljena odluka nije dovoljna da bi Sud u ovoj pravnoj stvari pristupio meritornom odlučivanju.”  

       A stvarnost je mnogo surovija – imate u istom privrednom sudu dva veća istog ranga, koja donose te oprečne presude, pa vama ostaje samo da se nadate ili strahujete – zavisno od toga na kojoj ste strani, kod kojeg će veća da dođe vaš predmet. Nekada je u sudovima praktikovano održavanje sednice odeljenja kao metod ujednačavanja sudske prakse i nije bilo ovako vulgarnog poimanja nezavisnosti sudijske funkcije iako nismo imali ustavnu odredbu o pravu na pravično suđenje koje jeste širi pojam, ali u najvećem broju slučajeva – u praksi, upravo podrazumeva pravo da u istovetnim slučajevima možete očekivati i donošenje istih presuda. Ako toga nema, a ovo Rešenje, bolje rečeno obrazloženje Ustavnog suda, je snažna osnova voluntarizmu te vrste, onda gubimo i kriterijume na kojima se gradi pravni sistem jedne zemlje. , a u tome će se, u praksi, pravnici teško snalaziti

       Gde je tu pravna sigurnost – godinama radim kao advokat za jednu veću lizing firmu i ne znam da im odgovorim na jednostavno pravno pitanje – da li da odmah plate nešto što po pravu ne bi trebali da plate ili da se upuste u spor, u kome ne znam da im kažem kako će da prođu i time rizikuju da na kraju dana plate i troškove koji su bar pedset puta veći od onoga što su inicijalno mogli da plate iako – po pravu, to nisu trebali da plate.

       Ako je Ustavni sud navedene tvrdnje uzeo za osnovu svog Rešenja, a te tvrdnje su suprotne od onoga što se u ustavnoj žalbi izričito navodi, onda je trebao – po standardnoj sudskoj praksi, da svoje stavove detaljnije obrazloži, odnosno da navede razloge zbog kojih ne poklanja veru navodima ustavne žalbe.

       A ako se to još i može shvatiti, teško je shvatiti da Ustavni sud – njegovo Malo veće, ne respektuje stavove tog istog Ustavnog suda – njegovog Velikog veća. Kako tumačiti stav da

“Razlozi na kojima podnosilac temelji svoju tvrdnju o povredi prava na pravično suđenje ne pokreću neko šire ili opšte pitanje o eventualnoj povredi tog prava koje bi moglo biti od ustavnopravnog značaja za odlučivanje Ustavnog suda”, ako su ta ista pitanja bila i predmet razmatranja Ustavnog suda – IUI-16/2009., što je rezultiralo i Odlukom Ustavnog suda od 27.10.2011. godine, koja je objavljena u  Službenom glasniku Republike Srbije br. 92 od 07.12.2011. godine. I ta je Odluka priložena uz ustavnu žalbu, a u njoj se naplata doplatne karte od strane parking servisa proglašena kao nesaglasna sa Ustavom. Problem je medjutim u tome što te stavove tog Ustavnog suda, ne respektuju ni privredni sudovi, ni lokalne samouprave koje svojim Odlukama o javnim parkiralištima i dalje zadržavaju odredbe o izdavanju i naplati doplatnih karata u slučajevima „kad vozač nije identifikovan“, a evo sada ni ovaj Ustavni sud – njegovo Malo veće. I to je navedeno U ustavnoj žalbi. A da apsurd bude kompletan i Rešenje Ustavnog suda koje je ovde predmet razmatranja i pomenutu odluku Ustavnog suda je potpisala ista sudija – Dr. Marija Draškić.

Dragiša Čolić, 27.06.2015.