Vest: Beograd, 29.05.2015. – “Visoki savet sudstva danas je saopštio da javno komentarisanje sudskih odluka i postupaka koji su u toku nije dozvoljeno i da predstavlja pritisak na rad suda.

       U saopštenju povodom učestalih medijskih komentara sudskih odluka i postupaka koji su u toku, Savet je podsetio da su državni i drugi organi i organizacije, mediji, udruženja i javne ličnosti dužni da poštuju pretpostavku nevinosti i da svojim javnim izjavama i komentarima ne utiču na nezavisnost i nepristrasnost suda.

       Visoki savet sudstva pozvao je sve činioce da se uzdrže od takvog postupanja u cilju očuvanja ugleda suda i sudija.

       U skladu sa članom 6. Zakona o uređenju sudova zabranjeno je korišćenje javnog položaja i javno istupanje kojim se utiče na tok i ishod sudskog postupka, kao i svaki drugi uticaj na sud i pritisak na učesnike u postupku, u cilju čuvanja autoriteta i nepristrasnosti suda, podsetio je Savet”.

* * *

       Slučajevi o kojima ovde govorim nisu obuhvaćeni ovom zabranom, jer radi se o pravosnažno okončanim predmetima, pa bi se moglo postaviti pitanje – čemu dalja priča o tome. Upravo u tome sam i našao motiv za ovo pisanje. Imamo na jednoj strani ustavno načelo o nezavisnosti sudstva, o integritetu sudijske nezavisnosti, o čuvanju dostojanstva sudijskog poziva, o stalnosti sudijske funkcije … Ne postoji ni jedna branša koja je toliko zaštićena kao sudijska. I nije to samo kod nas, već i u svetu i svakako da postoje dobri razlozi za to. Ali, ako je tako, onda taj podareni integritet treba i opravdati. U redu, shvatam da se treba suzdržati dok je postupak u toku, ali kad se okonča nema više razloga za suzbijanje komentara, ni od struke, ni od javnosti, jer svedoci smo da ni sudijska profesija nije imuna na ekscese. Nekad su oni posledica pritiska vlasti, bez obzira na proklamovanu nezavisnost sudstva, a nekad su i produkt samog sudije, jer i sudije su ljudi sa svim svojim vrlinama i manama. A mana ima, pa i neznanja.

       Ne retko se zapitamo šta je u pitanju kad pročitamo u novinama visinu izrečene kazne a posebno olakšavajuće okolnosti koje izrečenu presudu prate. Ili kad je u pitanju kvalifikacija krivičnog dela. U istu ravan se stavlja ubistvo izvršeno odrubljivanjem glave mačetom i ubistvo razbojnika koji vam u sred noći upadne u kuću i napadne porodicu. Ko je omanuo što ono prvo delo nije okvalifikovano kao ubistvo na surov način – tužilac ili suduja, irelevantno je. Nepravda je evidentno učinjena i nikakva proklamovana načela o nezavisnosti sudstva, slobodnog sudijskog uverenja i slično, ne mogu biti prepreka da se to jasno i kaže. Evo, ovih dana je uhapšen sudija Višeg suda zbog primanja mita – kao posrednik koji je primljene pare trebao da preda sudijama koje su o izrečenoj presudi trebale da odlučuju na višoj instanci. A nije to na žalost ni prvi slučaj i to na tom nivou. To kad su u pitanju predmeti krivično pravne pirode, koji su zbog svoje “atraktivnosti” više izloženi pogledu javnosti. U građansko pravnim predmetima je, upravo iz tih razloga, prostora za pojave ove vrste još više, jer u pitanju su imovinsko pravni odnosi, privatne prirode, koji nisu toliko interesantni za javnost.

Slučaj prvi

       Rešenje Malog veća Ustavnog suda Srbije, broj: Už-7495/2012 od 14.05.2015. godine:

       “Odbacuje se ustavna žalba Privrednog društva za finansijski lizing “N.L.” doo, Beograd, izjavljena protiv presude Privrednog apelacionog suda Pž. 4171/12 od 9. avgusta 2012. godine”.

       To je ono što bi pravnici rekli dispozitiv Rešenja. Za one koji nisu pravnici, nekoliko objašnjenja: ona prva oznaka “2012” označava godinu kad je Ustavna žalba podneta – tačnije, podneta je 26. septembra 2012. godine, a onaj drugi datum – 14.05.2015. godine, datum kada je odluka Ustavnog suda doneta. Pardon, nije u pitanju “odluka” – odlukom se presuđuje nakon sprovedenog redovnog i potpunog postupka i u tom slučaju bi terminologija bila – Odbija se ustavna žalba … Ovde je terminologija – Odbacuje se ustavna žalba, što znači da je Ustavni sud iz nekih procesnih razloga zaključio da podneta ustavna žalba ne ispunjava uslove da bude predmet njegove pažnje. Tako je slučaj rešilo Malo veće Ustavnog suda – Veliko veće, argumentum a contrario, je za veća dela. A Malom veću je za takvo rešenje slučaja bilo potrebno skoro tri godine!

       A da ovo što poslednje rekoh ne bi od Ustavnog suda bilo prokomentaruisano onim standardnim – preopterećeni smo, ili od dežurnih dušebrižnika – usuđuje se da atakuje na autoritet Ustavnog suda, odgovoriću im unapred. Prvo, od Ustavnog suda neće stići nikakav komentar, jer oni nemaju običaj da se osvrću na primedbe građana – čak ni kada je u pitanju  zahtev kompletne advokatske struke – preko 8.000 članova. U to smo se uverili i prilikom nedavne obustave rada advokata koja je trajala duže od četiri meseca, u kom periodu je i celo srpsko pšravosuđe bilo paralisano – taj zahtev, koliko je meni poznato, nije povučen, iz čega treba zaključiti da još nije došao na red za rešavanje. Po logici stvari o tome odlučuje Veliko veće Ustavnog suda, a nije poznato koliko njima treba vremena za donošenje odluke.

       Iz toga bi se dalo zaključiti da nešto debelo ne štima u organizaciji ove najviše pravne institucije u zemlji. Koliko je meni poznato, pored uvaženih sudija Ustavnog suda – u togama, postoje i brojni referenti – oni koji nisu u togama, među kojima je mnogo iskusnih pravnika, bivših sudija i dr. koji bi već u prvoj fazi trijaže predmeta mogli da predlože odbacivanje ustavne žalbe iz procesnih razloga, a ne da podnosilac žalbe, kome je Ustav garantovao pravo na jednako suđenje, tri godine čeka na donošenje sumarnog rešenja o odbaciivanju žalbe iz procesnih razloga.

       To, kada je reč o odbacivanju ustavne žalbe što je ovde predmet razmatranja, koja je kako je dalje u obrazloženju navedeno odbačena zbog toga što razlozi ustavne žalbe “ne ukazuju na to da je podnosilac ustavne žalbe osporenom odlukom pretrpeo značajniju štetu”. Na to ćemo se dalje još vratiti, a ovde samo još pitanje – a šta je sa pomenutim zahtevom kompletne advokatske struke, najdužom obustavom rada u istoriji svetske advokature, internacionalizaciji tog problema, kolapsu pravosuđa u zemlji dužem od četiri meseca … da li je ta šteta bila značajna i treba li da verujemo da taj predmet još nije došao na red za rešavanje? Hoće li možda uslediti Rešenje velikog veća Ustavnog suda o odbacivanju tog zahteva, jer se rešio “sam od sebe”. Nije se rešio sam od sebe, jer su advokati usled takve obustave rada pretrpeli veliku štetu i mnogi od njih su spremni ne samo da tuže državu za naknadu štete već i da zatraže odgovornost onih koji su za to odgovorni. Ili treba da verujemo, da uvažena petnaestorica članova Ustavnog suda nisu bila u stanju da reše tako golem pravni problem koji je bio uzrok obustavi rada advokata.  Ne, nije to u pitanju – isuviše cenim njihovu stručnost. U pitanju je odluka koja se ne bi dopala aktuelnoj vlasti, a ona je mogla da bude samo takva i nikako drugačija.

       A što se tiče dušebrižnika koji će mi zameriti da atakujem na autoritet Ustavnog suda, reći ću samo toliko da meni Ustav garantuje pravo na jednako suđenje i ja sam spreman da to pravo branim od svih – čak i od onih koji su po Ustavu zaduženi da mi to pravo garantuju.

Nastaviće se