Na ispitu, profesor pita studentkinju medicine: – Koleginice da li znate koji se deo ljudskog tela može povećati i do šest puta? Studentkinja pocrveni i reče: – Znam profesore ali mi je neprijatno da kažem. – To je zenica oka koleginice, a ako ste pomislili na nešto drugo, jednog dana ćete se grdno razočarati, reče profesor.

       Verovatno ste čuli za tu anegdotu, a za koliko se puta može povećati ono na šta je studentkinja zapravo mislila, to još nije naučno utvrđeno, pa nazovimo takve pojave “y faktor”

       Dakle, ovde je reč o uticaju “y faktora” na nedavno održano muzičko takmičenje udruženih regiona bivše Jugoslavije pod nazivom “X faktor”. Pisao sam već nešto o sličnom takmičenju “Pinkove zvezdice” pa da zabeležim nešto i povodom ovoga.

       I ovde, slično “Pinkovim zvezdicama”, ogromna većina od nekih par stotina učesnika, po oceni članova žirija, peva fantastično, fenomenalno, famozno, bajkovito, nestvarno, bolje od originala …, a posebno se u tom pogledu, po veličini “y faktora”, ističe Aleksandra Kovač, ćerka poznatog kompozitora Kornelija Kovača, koja je očito po sopstvenim ambicijama nadmašila i svog oca, jer ona, za razliku od njega i peva – posebno je pitanje ko to i sluša, a evo predstavila se i kao muzički znalac. Ostaće upamćeno kada je ona, oduševljena pevanjem jednog od svojih kandidata, ustala i počela da plače, a kad je jednom kandidatu rekla da je on za nju već pobednik, njen kolega Tonči Huljić, takođe član žirija je ustao i rekao – E ovo je sada već dosta, idem ja piti vode, nakon čega su se i ostali članovi žirija solidarisali sa njim i otišli “piti vode” ostavivši Aleksandru samu da žirira i neometano proglašava pobednike.

       Ilustracija njenih muzičkih kriterijuma pokazala se najbolje negde u sredini takmičenja. Po zamisli producenta, svi učesnici su bili podeljeni u 4 grupe i svaki od članova žirija je istovremeno bio i mentor za grupu koja mu je poverena. Nakon rada sa grupom, ovi muzički stručnjaci su bili dužni da iz svoje grupe odaberu po tri najbolja za završno takmičenje, pa su u tom smislu svakom od mentora bile na raspolaganju tri prazne stolice. Aleksandra je jednom od takmičara najpre dodelila stolicu, da bi ga kasnije zamolila da ustane i svoju stolicu ustupi jednom takmičaru koji je po njenom mišljenju bolji pevač od ovog prethodnog. Tog izbačenog učesnika su kasnije gledaoci svojim glasovima vratili u takmičenje, da bi on na kraju pevao u super finalu i zauzeo drugo mesto, dok se onog koji je po nalogu Aleksandre seo na njegovu stolicu niko više i ne seća. Međutim, ni to nije ono najvažnije – ukusi su različiti, greške su moguće. Vrhunac se desio kad je Aleksandra, videvši da ovaj vraćeni učesnik razgrće sve pred sobom i hita ka finalu, prisvojila ovog učesnika kao svog najrođenijeg, da bi zatim, verovatno izložena podsmesima zbog toga, našla za shodno da svima javno objasni – ona je znala da je onaj izbačeni, a sada njen najmiliji, najbolji, pa ga je namerno izbacila jer je bila sigurna da će ga gledaoci vratiti.

       Ona je inače ove godine zamenila u žiriju svoju sestru Kristinu, upamćenu po komplimentu upućenom jednom takmičaru – Ti si moja šolja čaja, tako da se pojava “y faktora” u porodici Kovač ispostavlja i kao genetski sindrom. Ja, pošto sam po malo i Englez – i to zvanično, naravno znam za engleski izraz – You are my cup of tea, ali upotreba bukvalnih prevoda takvih izraza može da ispadne i smešna. Bio sam jednom prilikom na nekoj prigodi gde je zvanični prevodilac hajdučki ćevap prevodio kao gerila steak, a gibanicu kao moving pie.

       I taman kad smo pomislili da od nje niko ne može imati veći “y faktor”, pojavila se Aleksandra koja je nju nadmašila u svakom pogledu.  Ispostavilo se još jednom da je veličina “y faktora” ovih muzičkih znalaca u obrnutoj proporciji sa veličinom njihovog muzičkog opusa. Isto je tako i u ostalim rijaliti programima ove vrste koje narod masovno gleda svakoga dana u trajanju od po nekoliko sati. A ta deca koja se takmiče, jer uglavnom su ona učesnici, to shvataju kao životnu šansu koja im se u ovom sivilu ukazala. Kako može dete školskog uzrasta da razmišlja o školi ako ova takmičenja traju non-stop po deset meseci godišnje. Oni to strašno ozbiljno shvataju, a onda se pojave neki ekstravagantni članovi žirija koji ih svojim neumerernim preterivanjem i lažnom nadom u tome ohrabruju.

       Bilo kako bilo, očito je da će ovakva muzička takmičenja, kao najjeftinija narodna zabava, po principu “hleba i igara”, i narednih godina pleniti pažnju tv gledalaca, pa kad je već tako, apelujem na producente da razmisle koga angažuju za članove žirija, te da utiču na smanjenje “y faktora, jer šta bi se, na primer, desilo, kad bi na takmičenju za “Mis” – a i toga ima na pretek, muškim članovima žirija “y faktor” toliko nabujao, da oni u sred performansa ustanu, počnu da aplaudiraju, pa još i  plaču.

Dragiša Čolić, 23.06.2015.