Toma, graditelj mostova i dr.
26 januara, 2014 u rubrici Opančarski dnevnik
„Gradio sam tri mosta, ali ovaj četvrti mi je najdraži …“, reče Predsednik, na prigodnoj svečanosti koja je upriličena povodom spajanja lukova na mostu Zemun – Borča, koji je u izgradnji. Svečanosti su prisustvovale brojne zvanice, a pozdravni govor održao je najzaslužniji – novi gradonačelnik Beograda, Siniša Mali. Nebojša Čović i Goran Vesić nisu primećeni. Čović verovatno nije ni bio, primetili bismo ga, jer bi on, po navici, stajao iza Predsednika. Ostala mu ta navika još iz vremena Miloševića. Za Gorana Vesića, nisam siguran, možda je i bio tamo – on voli da radi iz senke.
Prethodni Gradonačelnik, čijom „krivicom“ je i došlo do izgradnje ovog mosta, što je i povod ovoj veseloj svečanosti, nije pozvan – zamenio ga je već pomenuti Mali Siniša. Na pitanje novinara, nije li bio red pozvati i Đilasa, odgovorio je Gospodin Antić, novi ministar saobraćaja, dojučerašnji prvi Đilasov saradnik – Most nije ničije vlasništvo, pa nije ni važno ko je ovde prisutan a ko nije. Ispada da je za izgradnju mosta zaslužna isključivo partija na vlasti.
Predsednik se nije mešao u pomenuti dijalog, ali su njegovi kriterijumi povodom tih stvari poznati – na nedavnoj svečanosti povodom otvaranja radova na gasovodu „Južni tok“, nije pozvao ni Ministagku energetike. Nije zgodno, žensko je, međ’ Kurtom i Murtom.
Predsednik nije mnogo pričao o prethodno izgrađenim mostovima, jer on je Evropejac i gleda samo u budućnost – Ovaj mi je najdraži jer ne spaja samo ova dva beogradska naselja, već Srbiju sa mnogim državama i politikama … A ostali smo uskraćeni i za objašnjenje kako je gradio ovaj most. Ako je tako gradio i ona tri prethodna, nije ni potrebno.
Time nikako ne želim da osporim graditeljsku umešnost Predsednika Nikolića. Gradi on i vikendice u Savskom priobalju na, za sada, nedozvoljenom mestu, ali srediće on to. Ministar građevine, harizmatični Velja Ilić, je izjvio – Neću da rušim Nikolićima vikendice, treba doneti zakon koji će omogućiti legalizaciju bespravno podignutih kuća na Savi, među kojima su i vikendice porodice predsednika Srbije Tomislava Nikolića. Lepo, takav nam ministar treba – fleksibilan! Najpre dozvoliš da se pravi sranje, a potom se svi o jadu zabavimo da to sranje rešimo – legalizacijom! A u ta sranja spada i ovo što se nedavno desilo sa Užicem – ostali su bez vode za piće zbog nelegalne gradnje u priobalju jezera kojim se taj grad snabdeva vodom. A Beograd se snabdeva vodom iz Save! Lako je njima, ako nestane vode, odu zajedno u Čačak Velja u majčetinu, a Toma kao novopromovisani počasni građanin tog grada. A može i u Bajčetinu! Nama jedino ostaje da idemo u materinu.
Ni tu nije kraj Tominoj graditeljskoj umešnosti. Nedavno smo čuli da on gradi i crkvu u Bajčetini – sam o svom trošku! I ja sam pisao nešto o tome. Poznata je narodna izreka – Što za kuću treba, u crkvu se ne nosi! Toma ima i za crkvu. Mašala!
Predsednik proizvodi i rakiju, poznatu „Tomovaču“ – isključivo za sopstvene potrebe.
Naravno i on i deca su u sred Beograda stekli zavidne stanove. I pomenute vikendice se na njih vode – oni ih stekli. Jeftini su i izanđali štosovi – ne vodi se to na mene, već na moju decu. Od čega su njegova deca to stekla? Pa sve to od radikalske plate! Ne verujem da je sve to uspeo da stekne od predsedničke plate za ovih godinu dana.
Pomenuti ministar Velja Ilić, kaže – kud bi nas odvelo kad bismo porušili sve bespravno podignute objekte u savskom priobalju. Pa u tome i jeste problem – ako ne porušite Nikolićima i Bačevićima, nećete moći nikome. A nećete moći više ni da zaustavite bespravnu gradnju zbog onog – A kako mogu Nikolići!
Isti je to slučaj kao i ono instant sticanje najviših akademskih obrazovanja – fakulteta, magistratura, doktorata – 3 u 1! Takva akademska zvanja mogu da služe samo za domaću upotrebu. Nadajmo se samo dok su takvi i na vlasti. A ako ne veruju, neka pokušaju da se sa takvim zvanjima zaposle i na Zapadu, kamo su se, kako kažu, zaputili. I opet Nikolić! Niko ne kaže da je on izmislio takvo školovanje, ali onog momenta kad je odlučio da se i on tako naobrazuje, pa još kad je kao takav postao i Predsednik, on je postao zaštitni znak takvog visokoškolskog obrazovanja, koje je uzelo maha, pa tako sada imamo inflaciju najviših akademskih zvanja i polovinu najviših državnih zvaničnika sa takvim diplomama. I opet tu imamo ono – Ako može Predsednik, zašto ne mogu i ja! Kako se sve ove domišljatosti Predsednika uklapaju u borbu protiv korupcije koju partija kojoj i on pripada vodi?
DC 26.01.2014.