Trenutak istine

novembar 29, 2015 u rubrici Opančarski dnevnik 2017

       Šta je trenutak istine – Kad žena skine šminku, a muškarac donji veš. Taj ste vic sigurno već čuli, ali ne mari, kao što ne mari ni priča o korupciji o kojoj slušamo od prethodnih izbora, na kojima je to bilo jedno od udarnih obećanja pobedničke vlasti. Nije sporno da je „ona vlast“ – da se poslužim omiljenom terminologijom „ove vlasti“, bila ogrezla u korupciji naročito u periodu intenzivne privatizacije, što i nije neki naročiti argument za ovu vlast jer pitanje je kako bi se ovi sadašnji ponašali u tome da oni ptrethodni nisu prodali skoro sve što se tu imalo prodati. Nisu tu u pitanju samo veliki projekti kao što je prodaja Telekoma o kojoj se ovih danas priča. Nisu takvi projekti ni pogodni za neke veće malverzacije, jer su isuviše izloženi pogledima javnosti. U pitanju je bezbroj privatizacija manjih i srednjih preduzeća koje su se intenzivno dešavale u onom periodu od one vlasti  koje nije bilo lako ni pratiti, tako da su se rezultati toga tek kasnije otkrivali, a neke od njih – „25 spornih privatizacija“ je uočila i Evropska unija koja u razgovorima o pristupanju traži njihovo razrešenje.  Dakle, nije sporno da je to bilo delo one vlasti, ali pitanje šta je po tom pitanju uradila ova vlast, jer to je bilo jedno od njenih glavnih obećanja.

       U jučerašnjem broju Blica, Gordana Suša je u svojoj stalnoj kolumni, a pod naslovom „Nulta nula“ to dovoljno analizirala i zaključila da je rezultat nove vlasti po tom pitanju nulta nula ili još konkretnije da ni posle tri godine od obećanja nova vlast nije rešila 25 spornih privatizacija. I sad se postavlja pitanje koji su razlozi tome. Da se direktno izrazim – da li zato što se nije moglo ili zato što se nije htelo, a odgovor se sam po sebi nameće – Da li onaj ko želi da se sa tim problemom ozbiljno pozabavi, već na samom početku vlasti uzima za svog ekonomskog savetnika čoveka koji je bio prvi i najdirektniji akter u takvim privatizacijama, a u nekima od pomenutih 25 čak i dirtektno učestvovao – mislim na Sinišu Malog, a za glavnog stratega u oblasti privrede, finansija i ekonomskog razvoja istog onog čoveka koji je to radio i u onim prethodnim vladama – mislim na Mlađana Dinkića, koji je uz to još i direktno učestvovao u „projektu“ Nacionalne štedeionice, valjda i najvećem od pomenutih 25 „projekata“, da bismo juče čuli i najneverovatniju vest – da je na čelo uprave kriminalističke policije postavljena devojka od 28 godina koja od sveg radnog iskustva ima par meseci rada u BIA i isto toliko staža na mestu zamenika šefa kabineta ministra policije Nebojše Stefanovića. Kako će pod njenim rukovodstvom da se osećaju i rade policajci od karijere i iskustva, a mora da i takvih tamo ima.

       Ne kazuju li možda ti potezi da ovu vlast više intertesuju iskustva onih prethodnih od rešenja pomenutih slučajeva.

Dragiša Čolić, 29.11.2015.