Tu bandu treba rasterati

februar 26, 2015 u rubrici Opančarski dnevnik 2017

       Angažovan sam, kao advokat, još sredinom prošle godine, od jedne strane firme da joj pomognem da naplati poveći iznos duga koji potražuje od naše firme kojoj je isporučivala robu a ne uspeva to da naplati. Ne radi se o nekoj firmi osnovanoj od prevaranata ili o firmi osnovanoj sa ukradenim identitetom – ništa slično. Na nesreću mog klijenta radi se o nekoj vrsti državne firme – firme u restrukturiranju, koje su pod posebnom zaštitom države još od 2001. godine, kada je donet prethodni zakon o privatizaciji kojim je taj pojam i uveden kod nas, a održao se evo do danas.  U najkraćem radi se o firmama koje još nisu privatizovane, pa ih džava licka i timari, sve u nadi da ih nekom i uvali. U tom cilju za njih važe i posebni propisi – ne možeš da ih tužiš, pa čak ako imaš i presudu ne možeš da je izvršiš, što je slučaj do sada nezabeležen u svetskoj pravnoj i poslovnoj praksi – što bi rekli zaštićeni ko pande. I ko zna dokle bi to tako išlo, jer njima je lepo, da država u ovoj finansijskoj oskudici nije izračunala da je izdržavanje ovih preduzeća, a ima ih, kažu, prema podacima od sredine prošle godine 179, sa 5.000 koje zaposlenih koje “zaposlenih”, košta godišnje oko 750 miliona evra, što je više od onoga što je se dobilo smanjenjem plata i penzija. Ovde nije uračunato koliko nas košta Agencija za privatizaciju i zaposleni u njoj, o kojima je ovde zapravo reč – dobro plaćenim državnim službenicima, kojima je, budući da više i nemaju šta da prodaju, glavni posao da u ime države vode računa o onim “pandama”, pa tako ne zna se kome je lepše – njima ili “pandama”. A u takvoj podeli najgore prolaze oni koji od takvih firmi nešto potražuju.

       Elem, shvativši da je to dosta košta, država je sredinom prošle godine krenula u rešavanje opisanog problema. U startu, opet na šetu onih kojima ove firme nešto duguju. Izmenom (sada već starog) Zakona o privatizaciji uvedena je prethodna obaveza evidentiranja takvih potraživanja kod Agencije za privatizaciju, koja će razmotriti svaki slučaj posebno i poveriocima, u roku od 60 dana, dati ponudu za sporazumno rešenje duga – tek nakon toga, ako niste zadovoljni ponuđenim, možete da se obratite sudu. Uradite to tako kako je zapoveđeno i javite svom klijentu – strancu, zašto još mora da čeka sa podnošenjem tužbe – on ne veruje jer ne može čudom da se načudi da tako nešto u svetu postoji – pogotovu što oni imaju običaj da uzmu tzv. eksportni kredit čije je vraćanje prilagođeno dinamici naplate izvezene robe, pa svako pomeranje tih rokova papreno košta.

       No dobro, shvati on nekako s kim ima posla, čeka da prođe tih 60 dana – a rok je 12 septembar prošle, 2014. godine, od Agencije za privatizaciju ni abera. Pokušavate da ih kontaktirate, ne ide – ne možete da prođete pored one dece na call centru. Ne pomaže ni e-mail adresa koji su postavili na sajtu – možete da pitate sve šta hoćete, ali odgovora nema. Stranog klijenta koji je uredno isporučio robu i njegovu reakciju više i ne pominjem. U novinama čitate da država traži odgovarajući model rešavanja za svaku od pomenutih firmi, a u međuvremenu donosi se i potpuno novi Zakon o privatizaciji koji negira ono prethodno i ustanovljava novo pravilo – One prethodne zahteve, na koje Agencija nije ni odgovorila, “Agencija će u roku od 60 dana od dana donošenja odluke o modelu privatizacije evidentirati i utvrditi visinu potraživanja za svakog poverioca i sačiniti predlog za namirenje potraživanja koje će dostaviti poveriocima”.

       Pokušavam da ustanovim da li je određen model privatizvacije za moju firmu – dužnika, da bih mogao da izračunam kad ističe taj novi rok od 60 dana – nigde spiska. I rešim konačno da odem kod njih da se “ispričamo”. Prijavim se uredno na portirnici, a oni krenu – kod koga idem, zašto idem, koja je firma u pitanju …, portir to uredno prenosi nekome preko telefona. Posto se taj, pretpostavljam, oglasio nenadležnim za moj slučaj, portir okreće drugi broj … kod trećeg je već imao sreće jer započinje priču sa Nekim. Čujem – zaašto se nisam javio telefonom, e-mailom – odgovaram (portiru) da sam pokušavao danima ali da nisam uspeo – zatim, da je Neko danas na sastanku – odgovaram (portiru) nema problema, čekaću … Kod tolike moje upornosti, Neko pristaje da razgovara sa mnom i to odmah (nije na sastanku) – preko telefona. Predstavim se, zahvalim se što je izašla sa sastanka, pitam s kim imam čast – M. P., zna slučaj, ona ga vodi. Pošto sam nekako prošao sve ono prethodno – zašto sam došao, zasto nisam pitao telefonom, e-mailom dođosmo i do onog glavnog – da li je za mog dužnika određen i ako jeste, koji model privatizacije. – Model prodaje imovine, odgovara M. P. kratko. – Čekajte da li vi to, dok zamajavate poverioce raznim obavezama evidentiranja i rokovima za odgovore, ustvari kupujete vreme a u medjuvremenu terate firmu u stečaj. – Vi ste pomenuli stečaj, ja ne. – Dobro, ali praktično, ako prodate imovinu dužnika, šta je ostalo za poverioce. – Rekla sam – metod prodaje imovine.

       Za istim šalterom, susedni portir vodi sličnu konverzaziju, stranka se pali i viče odlazeći, očigledno neobavljena posla – Ovu bandu treba rasterati!

       Idem i razmišljam – šta bi bilo da sam poslao saradnika da to ustanovi, iz Niša, na primer, na službeni put u Beograd. I on mi podnese izveštaj da dalje od portirnice nije satigao! Zahvalio bih mu se na saradnji. I ogrešio bih se.

       A naš premijer se ubi lomatajući se po svetu prizivajući strane investiture da dođu ovde, jer u našoj zemlji postoji privredne ambijent i pravna sigurnost za ulaganje. Počeo i on kao Koštunica – nije obavešten.

       Zaboravih da kažem – znate li da za ove o kojima je ovde reč u ovoj zemlji važi poseban zakon – Zakon o državnim službeniciima, po kome ako nekim čudom M. P. i dobije otkaz, prima platu još dva meseca, a potom čeka da se eventualno ukaže neko drugo mesto u državnoj službi gde biva raspoređena. Za radnike iz proizvodnje, na primer, to ne važi – Za njih važi Zakon o radu, po kome idu direktno na biro rada.

       A znate li zašto je to tako – zato što državnih i sličnih službenika u ovoj zemlji ima više nego zaposlenih u proizvodnji, a oni su glavna izborna baza vladajuće stranke. Dogodine su izbori. Ko je lud da dirne u taj osinjak.

D.C. 26.02.2015.