Kadrovska politika mediokriteta

mart 1, 2015 u rubrici Opančarski dnevnik 2017

       Mediokritet (latinski: mediocritas), označava osrednjost, a kad je reč o ljudima – čoveka osrednje sposobnosti i umne vrednosti, ili kako se to lepo definiše u Vukajliji – Rečniku slenga, što je primerenije ovome o čemu pišem – osobu koja u sredini sredine nađe sredinu. Osobu koja nit smrdi nit miriše i koja se najbolje oseća kada je potpuno neprimećena.
Ali ona ima svoje mišljenje, koje glasi: „Tako je“. (inače, za ove mlađe generacije, “Vukajlija” nema veze sa Milanom Vujaklijom, piscem i prevodiocem, čiji smo rečnik stranih treči i izraza najčešće koristili mi pripadnici starijih generacija). Ovu napomenu dajem unapred, na bazi ličnog iskustva, da ne bih onima na koje se to odnosi morao kasnije da objašnjavam da to i nije tako strašno, te da od toga postoji i gore.

       Ovo o čemu ovde pišem je u neku ruku nastavak onoga o čemu sam pre neki dan pisao pod naslovom Kontrapunkt, pomenuvši sasvim drugačiju reakciju Premijera u slučaju potpredsednice Vlade Zorane Mihajlović i ministra odbrane Bratislava Gašića – dok je fotografija Zorane Mihajlović u jednom  tabloidnom listu – u totalu, obučena u crvenu haljinu, a bogu hvala ima šta i da pokaže, u provladinim listovima komentarisana kao nedolična ministarke, “srpska Kolinda” i slično, a bila je i povod raspravljanja na sednici Glavnog odbora vladajuće stranke gde su takve pojave u posebnom zaključku ocenjene kao preambiciozne i nedopustive, dotle slučaj Ministra Gašića, viteza od Kruševca, dobitnika brojnih diskutabilnih nagrada i priznanja, o kome se i pesme pevaju, prolazi bez ikakve reakcije – uprkos pomenutom zaključku.

       Nije tajna da vladajuća Srpska napredna stranka (SNS) pati od nedostatka kvalitetnih kadrova. Bilo je to poznato i u momentu formiranja vlasti, jer da nije tako bilo ne bi Vučić bogatom ponudom – čak i premijerskim mestom, izvrbovao Socijalističku partiju Srbije (SPS)  da napuste svog dotadašnjeg koalicionog partnera, Demokratsku stranku (DS) i pređu kod njih, zahvaljujući čemu je i formirao vlast. Ništa se od toga ni do danas nije promenilo sem uverenja Premijera da je snaga njegove partije u međuvremenu toliko ojačala da može da vlada samo sa sebi odanim kadrovima, čak i bez pomoći drugih. A to se podjednako odnosi kako na samu stranku, tako i na koalicione partnere.

       Najnoviji “slučaj Dačić“ je dokaz za ovo poslednje. Srbija je, a ne Dačić, prihvatila da predsedava OEBS-om. Uloga ni malo zahvalna – pokojnik ili pukovnik, naročito za onoga koga je zapalo izvršenje takve uloge. A to je zapalo Dačića. Kao što ne verujem da je bez znanja Premijera Srbija prihvatila tu ulogu, ne verujem ni da je bez njegovog znanja Dačić prigrabio izvršenje te uloge. I on se tamo nekako batrga – s jedne strane srpska dilema: Rusija ili EU (čitaj Amerika), na drugoj strani svetska dilema – Ukrajina: opet Rusija ili EU (čitaj Amerika). A Premijer mu piše neopravdane izostanke sa sednice Vlade. Što reče Ružić, potpredsednik SPS-a koji je odavno u sukobu sa Premijerom pa više nema šta da izgubi – ko razredni starešina prema svojim đacima.

       A kad je reč o samom SNS-u, realno posmatrano Zorana Mihajlović je jedina respektabilna ministarka, članica te partije. Uz to i obrazovana i radna. Predsednik države već duže vremena ispoljava prema njoj neskrivenu odbojnost, često i nekorektnu, a evo u poslednje vreme takve indicije dolaze i od Predsednika Vlade, što je u najmanju ruku čudno, jer njima takvi kadrovi nedostaju. Suprotno tome, čini se da mediokriteti u Vladi, uživaju Premijerovu punu podršku, često i neopravdanu o čemu najbolje svedoči slučaj Ministra pravde Nikole Selakovića, koji je i nestručan i nekompetentan za posao koji obavlja, što je najbolje pokazao tokom nedavne obustave rada od strane advokata i blokade pravosuđa čije će se posledice tek osetiti. O Gašiću je već bilo reči, a o Stefanoviću da ne govorimo – on u slučaju “Kobre protiv Žandarmerije” otvoreno štiti “kobre” a optužuje svoje žandarme, a zna se i zašto to radi. Mogao je bar da ćuti.

       To kazuje da Premijer i nije toliko siguran u svoju poziciju koliko se misli, pa se rađe okružuje odanima nego sposobnima – čim neko digne glavu, iz stranke ili iz koalicije, on ga lupi po glavi. Ko u onom vicu o crncima i čorbi – kasnije ću vam ga reći. To kazuje i da je izborna aktivnost na pomolu, te da Vučić ne želi nikakva iznenađenja, ni od svojih ni od drugih, pa su mediokriteti u modi – ko će bolje od njih da štiti Premijera! A država? Ko …. državu!

       A kad je reč o onom vicu – Uhvatili crnci belca, ubacili ga u kazan i izaložili vatru. Prave supu. Onaj mučenik, kad god promoli glavu, kuvar ga mlatne varjačom po glavi. – Što ga udaraš, upita ga jedan od onih koji su čekali obrok. – Pa vidiš da nam pojede sav pirinač, reče mu kuvar.

 DC, 01.03.2015.