Čitajući intervju Saše Jankovića, zaštitnika građana, u jučerašnjem „Blicu“: „Nisam u sukobu sa Ministarstvom odbrane, već je ministar odbrane u sukobu sa vladavinom prava i sa temeljnim postavkama demokratije da je vlast ograničena zakonom koji podjednako važi za sve, i da je pod kontrolom”, nisam mogao a da se ne prisetim onoga što je pre neki dan o toj istoj temi pisalo u časopisu „Odbrana„ glasilu vojske Srbije: „Polovinom januara sistem odbrane našao se pod unakrsnom medijskom paljbom. Bliži se polovina februara, a paljba ne prestaje, piše u uvodu teksta  vojnog časopisa „Odbrana“, koji se u tekstu „Zaštitnik protiv zaštitnika“ bavio analizom „napada na sistem odbrane“ (prema prikazu na Blic Online od 19.02.2015. godine). A kad je o takvom poređenju reč, nisam mogao a da se ne prisetim Hakslija i onoga o čemu on piše u svom “Point Counter Point” ili “Kontrapunktu života” kako je kod nas prevedeno.

       Dve suprotstavljene tačke, dva sveta. Na jednoj strani vrsni intelektualac, to proizilazi iz svake njegove reči – ne mora intelektualac da bude ni magister ni master ni doktor nauka, što je u posledje vreme, od kako su ova akademska zvanja devalvirala, postalo i statusno obeležje, na drugoj strani  keramičar u ulozi ministra odbrane, koji tvrdi da ima diplomu kruševačke gimnazije, a nema ga na spisku svršenih gimnazijalaca koji ta škola, kako kažu, uredno vodi još od pretprošlog veka. Ne može da objasni kako ga nema na spisku, ali zna da je to opet neko maslo opozicije. A treba mu ta diploma – prijavio se za master. U prijavi naveo – završio školu “u mestu rođenja.” Poveo se za onom pričom koja kruži – Eh, da sam znao da je to toliko lako, završio bih i školu o istom trošku.

       Nemam ja ništa protiv keramičara i sam sam odrastao u radničkom kraju na Banovom Brdu, otac mi je bio šuster, radnik fabrike obuće “Proleter”, i danas imam drugove i prijatelje “iz kraja”, kad bi se u konkretnom slučaju Ministar odbrane ponašao kao ministar odbrane, a ne kao keramičar. Nije to nemoguće. Ni Bogoljub Karić nije bio akademski obrazovan a napravio je BK Televiziju i Mobtel. Ali bio je svestan i onoga što zna i onoga što ne zna – ako ne znam, znam ko zna. I ispalo je bolje nego da je uobražavao da zna ono što ne zna. A ovaj o kome je reč, uobražava da sve zna – i to bolje od drugih.

       Ali ni to nije najveći problem. Kud bi nam kraj bio da je to samo jedan usamljen slučaj. U pitanju je pojava. Pojava u kojoj svi – i oni koji su na vlasti i oni koji bi želeli da se čuje da su i oni uz ove na vlasti, brane Gašića a napadaju Jankovića “unakrsnom medijskom” i svakom drugom paljbom – ne samo časopis “Odbrana”, koji umesto da brani državu od ove pošasti, brani svog ministra paljbom iz svih artiljeriskih oruđja, već i Skupštinski Odbor za kontrolu rada službi bezbednosti, za ovu priliku u proširenom sastavu članovima vladajuće skupštinske većine, koji svojim zaključkom koriguje i Ustav i Zakon – zaštitnik građana će ubuduće, kad nađe za shodno da kontroliše rad vojne službe bezbednosti, najpre o tome obavestiti njih, pa ako oni nađu … U urnebesno-kalamburskoj atmosferi zaštitnik građana se nađe na optuženičkoj klupi, a niko od građana da zaštiti zaštitnika građana. Junakom dana, postaje do tada bezimena poslanica, pitanjem  – Zna li zaštitnik građana koliko on košta građane Srbije. A ispostavilo se da veći budžet za svoje medijske aktivnosti ima pomenuti vojni časopis “Odbrana” od budžeta zaštitnika građana – institucije formirane zakonom da štiti interese građana.

       A na(s)š Gaša i dalje jaše. Pljušte nagrade i priznanja: Ličnost godine “Kapetan Miša Anastasijević”, Plaketa opštine Varvarin, Vidovdanska nagrada grada Kruševca, Zlatni grb opštine Brus, Povelja i glasnik sa likom cara Lazara “za najveći doprinos privrednog ambijenta” Privredne komora Kruševac, Velika blagodarnica Kulturnog centra Kruševac (prema pregledu datom u „Blicu“ od 19.02.2015). Ne bih da komentarišem ostale nagrade, ali evo da pomenem samo onu – Povelju i glasnik sa likom cara Lazara “za najveći doprinos privrednog ambijuenta” Privredne komora Kruševac, pošto sam u tom poslu duže i od dobitnika nagrade a verovatno i od svih onih koji su mu tu nagradu dodelili. Ja pamtim privredne gigante iz opštine Kruševac – “Merima”; “Župa”, kasnije “Trayal” … Šta je ostalo od toga. O kakvom se tu doprinosu privrednom ambijentu radi, sem ako se nije mislilo na one zaposlene u Komori – oduvek im je bilo lepo, ali su nešto morali i da rade. Sada ne moraju ni to.

       I pesma je Gaši ispevana. Ima je i na Yu tubu, na desetine hiljade slušanja: “Gašiću kralju najača si faca u ovom našem kraju …” Ima i onih koji su u ovoj pesmi prepoznali ironiju, što već samo po sebi dosta kazuje, mada me plaši da je onih drugih, pravih fanova, mnogo više.

       Nešto me, međutim, tu ipak buni. Nedavno su se u štampi pojavili komentari u smislu da je od svih članova Vlade, pažnje vredna jedino potpredsednica Zorana Mihajlović. A nedugo zatim, pojavila se i Zorana u jedenoim listu, u svoj svojoj veličini – total, crvena haljina … bogami bilo je čega i da se vidi … Uskoro je o toj temi – eksponiranju u javnosti, raspravljao i Glavni odbor vladajuće Srpske napredne stranke, gde je ta pojava osuđena, čak su i nekakvi zaključci u tom smislu doneti. Za Gašića ti zaključci ne važe – on nema crvenu haljinu, pa i nije neka pretnja za vođu.

       Koja dva sveta. Koji kontrapunkt – tačka protiv tačke!

DC, 24.02.2015.