Juče sam gledao teniski meč Đoković – Conga. Meča zapravo nije ni bilo. Đoković, svetski igrač boj 1, izgubio je glatko od svetskog igrača broj 15. A kako kažu vredni statističari, za poslednje 4,5 godine nije od njega izgubio ni jedan set. Reporter je dao pravi komentar i dovoljno objašnjenje – Najviše zabrinjava to što na licu Đokovića nema nikakvih emocija. Niti se nervira kad izgubi poen, niti se raduje kad ga dobije. Siguran u ishod meča, nisam ga ni odgledao do kraja, iako znam da nas je taj momak toliko puta oduševljavao svojom gvozdenom voljom i neviđenom psihološkom stabilnošću. Da li mu zameram nešto? Ne! Zato o tome i pišem.

       U sportu, u poslu, u vođenju države, u životu uopšte, kad tad dolazi do zasićenosti izazvanoj tempom koji smo, najčešće, sami sebi nametnuli. Pokušajte da vozite dvesta kilometara na sat. Dokle ćete izdržati? Ne pomaže tu ono – mogu ja! Jednom prilikom sam napisao da u životu kao i u vožnji treba koristiti svih pet brzina, pa i rikverc kad zatreba. Samo se tako može izdržati. Ne govorim o odustajanju!

       Ne govorim ovde ni o sportu, već o nečem sasvim drugom. A pravila su ista. Ovu državu je poveo jedan čovek, koji je umislio da može sve i to sam! Svi, dobronamerni – a ima i onih drugih, navijamo da uspe, ne zbog njega, već zbog nas samih. I ja spadam tu, iako nisam član kluba ljubitelja Aleksandra Vučića, niti nameravam da to budem. Ali – plašim se za ishod.

       Svi oni koji su se iole okušali u domenu rukovodjenja, bez obzira u kojoj oblasti i na kom nivou, znaju da kapetan broda mora da stoji na komandnoim mostu, nadzire šta njegovi pomoćnici rade i interveniše, a ne da vesla, jer ako i vesla neće imati vremena za ono glavno. A što se tog glavnog posla tiče, što manje bude bilo potrebe i za tim, značiće da sve više uspeva. A uspeh je jedino merilo uspeha.

       Aleksandar Vučić nema prave saradnike, jer pravi saradnici nisu oni koji samo aminuju i veličaju vođu. Pravi saradnici znaju i da kažu – izvinite, ali ja ne mislim tako … po cenu da više ne budu to što jesu.

       A ko su saradnici Alekdsandra Vučića? Ili su to njegovi bivši radikali, a njihov politički i svaki drugi profil se baš i ne rimuje sa sadašnjim političkim kursom, ili su to oni politički profiteri koji po difoltu prilaze onom ko je na vlasti. Takvi su i najopasniji, jer onog momenta kad se ne ostvari ono zbog čega su tu došli, odoše oni, a s njima i ova država.

       Ova vlast se sistematski trudi ne da pobedi opoziciju, već da je unizi u očima građana. Pritom se ne biraju sredstva. Pisao sam do sada više puta o Zoranu Babiću, koga iz milošte što mi je nepresušni izvor tema nazvah bimboje, o onom malom bimboju Aleksandru Jovičiću kome je ovaj izgleda idol, jer po stilu već sada ne zaostaje za njim. Evo na pomolu je i novi bimboje Bratislav Gašić koji pre neko veče na sred televizora reče pa ostade čitav – nije lako ovoj vlasti da ispravi ono što su oni ptrethodni razorili za dvanaest godina! Proizilazi da ovu zemlju nije razorio ni raspad Jugoslavije, ni Milošević, ni sankcije, ni bombardovanje … već nova vlast – do 2012. godine, kada je otpočeo procvat. Ministarka Zorana Mihajlović hladno pre neki dan  izjavi da su nas loši projekti koridora Srbije koštali 70 miliona eura, pa nikom ništa – ni Mrki ni Velji, a strpaše u zatvor onog direktora aerodroma koji nije prodao servisne usluge aerodroma po ceni koju je aerodrom odredio već samo za cenu koju je partner pristao da plati – bez obzira što je aerodrom profitirao iz tog posla. Takvom politikom Vučić ruši sve mostove iza sebe. Ne samo prema opoziciji već i prema mislećem delu društva, koje ga takvog nikada neće prihvatiti.

       Ne plašim se za Noleta – nije on sam, a ima i tim. Ne plašim se ni za Vučića. Plašim se za državu.

DC, 08.08.2014.