Jutros sam se probudio srećan i zadovoljan – zato što sam glup! A noćas sam imao košmarne snove – sanjao sam da sam pametan.

       I radim ja tako pametan, ulazim u 26. sat rada, spava mi se – neću da spavam, p… mi se neću da p….., jer vreme je nenadoknadivi resurs, svaki čas potrošen na te nepotrebne navike je nepovratno izgubljen. Pokušavam da dozovem saradnike, ne ide. Ona plavka se o jadu zabavila, otkrila pri kraju radova na svetskom autoputu broj 1. da za građevinske radove nije loše imati i nadzornog orgaana – umislila da sam to ja, a ja ne stigoh da je obavestim da ne stižem da i to prihvatim, pojma nisam imao da će bez mene i to da zaseru, pa sad eno je ljušti podove tunela, srećom samo nekih tridesetak santimetara, jer obećao sam mom prijatelju iz Azebejdžana da ću ja lično da proteram šleper kroz tunel, nisam ja kao on, navodno nema vremena da dođe, a laže, čuo da ću ja da teram kamion pa ne sme! Neće da dođe ni Klintovka, a obećala mi lično – kaže, volim i ja tebe, kad sam pre nekih mesec dana držao govor u njenoj fondaciji i darivao je pošteno, onako po srpski. Čak me je i njen muž prihvatio, mada sam u početku bio malo uplašen, ko zna da li je taaj kauboj iz Arkanzasa ljubomoran. Tapšao me po ramenu i sve vreme govorio – Aco ti si car! baš si se otvorio! Šalju mi nekog Trampa, iako sam lepo rekao da neću njega jer sam pametan. Bar da mi Velja tu – mogao bih da ga upotrebim kao džokera, ali nema ni njega, naljutio se na Plavku, navodno nije ga zvala na otvaranje, a laže i on – lepo mu žena rekla da su za njega obezbedili mesto pored vozača u jednom od onih stotinak autobusa koji treba da dovezu na otvaranje razdragane mase građana koje žele da me vide. Pokušavam sa Zoranom Babićem, taj me nikad nije izneverio – kažu ima čas tenisa, priprema se za našeeg novog predstavnika u Međunarodnom olimpijskom komitetu koji treba da zameni Vladu Divca, kome je žena našla novi posao u Americi. Nude mi onog Ma(r)tinovića što ga je zamenio na mestu šefa poslaničke grupe u Skupštini Srbije, ali meni se taj ne dopada – koji je to profesor prava, a ne zna da kaže ni slovo R, mora da je neki rod sa Šešeljom, koji je totalno podivljao od kako je za predsednika Amerike izabran taj Tramp. Pre neki dan navalio da iz Skupštine istera onog Engleza Devenporta koga su ovi iz Evrope poslali da pohvali Srbiju i ohrabri je na njeenom putu u Evropsku uniju koje će se, kako mi je moja prijateljica Merkela rekla, sigurno desiti pre kraja ovog veka. A Šešelj ko Šešelj, umislio da je ovaj došao da deportuje onu trojicu radikala Haškom tribunalu, pa kaže – Jesi li bre ti čoveče normalan, nemoj da ja tebe sada da deportujem. Maja Gojković po običaju nije tu – obraća se Šešelju sa Predsedniče, izgleda da će ponovo da nas napusti, mada ne verujem, čuo sam da je nema na poslednjim sednicama Skupštine jer radi na sebi, sprema se za put u Ameriku, neće ništa da ostavi slučaju, hoće Trampa da startuje tamo, a ne da čeka da ovaj dogodine dođe u Guču sa Bogoljubom  Karićem, reče mi Bogi da se oni znaju već preko 30 godna, još iz vremena kad je Karić bio harmonikaš u Peći. Ne stižem – moram da počnem da zapisujem, a važno je, treba da kažem tužilaštvu, da srede to sa Karićevom poternicom, jer on nam je važan i zbog Putina – kaže da će i njega da dovede u Guču i to zajedno sa Trampom. Ivice Dačića nema, otišao kod Sarape da u direktnoj kontakt emisiji drži predavanja o fakomaniji – od kako je naučio engleski ne možeš više sa njim ni da razgovaraš ko čovek. Onaj keramičar Gašić bi mi sigurno pomogao, ali njega čuvam za BIA. I onda, odjednom, odnekud se pojavi Vulin, pita šefe mogu li ja da ti pomognem.  E, to već nisam mogao da izdržim, vrisnem i probudim se – Uh dobro je što je to bio samo san. Neću da budem paametan, hoću da budem glup

Dragiša Čolić, 12.11.2016.