Samo kao povod: „Pobednika obožavaju, pobedu prisvajaju, s pobedom se identifikuju, od poraženog se ograđuju, poraženog pritrče da zgaze. Tako vole mali ljudi.“ (Biljana Lukić, moja prijateljica sa „fejsa“ čija zapažanja i stavove veoma cenim). Cenim i ovo što je rekla, ali me plaši, da bi se to moglo i jednoznačno shvatiti, što se vidi i po komentarima koji dalje povodom toga slede. A stvar je malo složeenija.

       Ja naravno ne vidim sebe u opisu Biljane Lukić, bar ne u većem delu tih kvalifikacija. Izbegavam prejake formulacije „obožavam“ – tu privilegiju mogu da imaju samo njegovi najbliži, a od ostalih kvalifikacija pominjem onu o ograđivanju – ne odričem se Novaka, jer ko sam ja da se od njega odričem, ali se – uslovno rečeno, odričem od stavova koje on ovih dana zastupa, jer mislim da su pogrešni.

       E sad, za one koji bi da me odmah diskvalifikuju – iz onih gore ili nekih drugih razloga, još i pre nego što kažem zašto mislim da su stavovi Novaka Đokovića koje u poslednje vreme javno zastupa pogrešni, preporučujem da pogledaju moj tekst objavljen na sajtu www.opancar.com – pretraživač pod: Prolupala, ili ako hoćete i više od toga pod: Đoković, jer dosta sam toga o Noletu pisao. Ili još bolje od toga, pošto ja mogu da budem i subjektivan, šta je o njemu napisao hrvatski novinar Boris Dežulović – tekst pod naslovom  „Boris Dežulović i Novak Đoković (isti sajt, pretraživač pod Đoković).

       U najkraćem, Đoković je fenomen – svetski, ne u figurativnom, već u pravom smislu te reči (neću ponovo o tome, jer ne umem bolje nego u pomenutim tekstovima), veći od predsednika velikih sila – oni dolaze i prolaze i istorija ih manje ili više pamti, veći od Tesle i ostalih svetskih naučnika tog ranga, jer da oni nisu pronašli to što su pronašli, pronašao bi to kad tad neko drugi. Novaku je malo falilo da postane najveći svih vremena u jednom novom globalnom svetskom fenomenu koji se zove sport, u koji se ulaže više para nego u naoružanje, koji na dnevnom nivou gledaju milijarde ljudi, iz proste ljudske mentalne potrebe da ne puknu od preozbiljnih stvari kojima su konstantno izloženi.

       Mnogo je raznih sportova, a tenis se nametnuo kao jedan od najgledanijih – finale Wimbldona je, na primer, svetski događaj godine u kome dva gladijatora – ratnika, satima pokušavaju da potuku jedan drugog, pred očima milijarde gledalaca i te okršaje su gledali svi – i ljubitelji sporta i oni za koje se to baš ne bi tako moglo reći i svako je imao svog ratnika za koga se tokom tog rata opredeljivao. Ako mislite da sam u značaju tenisa preterao pogledajte proglašenja sportista godine najvećih svetskih agencija, pa ćete videti koliko je puta ta čast pripadala tenisu u odnosu na ostale sportove.

       I Novak je to priznanje dobijao, u nekoliko navrata. Dobijao, ali je famozni Feredrer, još uvek važio za najvećeg svih vremena. Nadal se iz trke za njim povukao, moram da kažem časno, nije izdržao. Ostao je u poteri samo Novak, i bilo je pitanje vremena kad će ga prestići. Ttrebalo je odigrati na istom nivou još dve godine – njegove sadašnje godine, 29, nisu biološki problem, jer Federer igra korektno i u svojoj 36. godini, i to bi se desilo – i po broju osvojenih grend slem titula i po broju nedelja provedenih na ATP listi, što su ovde i jedini relevantni kriterijumi za ulazak u istoriju.

       Naravno da je to đavolski teško, dosta sam o tome pisao – „Čelični most dobije zamor materijala a kamoli čovek pa makar bio i Nole”, kaže komentator Zoran Stanković, ali i dodaje – „Ćeraćemo se mi još!“ Nadajmo se da hoće, pa zato ovo i pišem.

       Novače, na tebi je izbor – imaš sva prava. Ti najbolje znaš da li to možeš ili ne možeš. Ako možeš, da li to hoćeš ili nećeš. Ako hoćeš, vrati se u vreme kad si pobeđivao – ne samo snagom, nego i čeličnom psihom, što je u sportu veoma važno.

       Ali Novače, ne zavaravaj sebe i ne čini sve suprotno od onoga što te je dovelo tamo gde si bio, a što već danas, nažalost, nisi. Marej te je smenio brže nego što si verovatno i sam očekivao. Federer mu je već poslao čestitku. On je i najveći dobitnik toga što se desilo, ostaće najveći teniser – i ne samo teniser, svih vremena, jer tebe se on plašio, Marej nema šansi da ga stigne.

       A Marej te je smenio tvojim oružjem – surovom realnom borbom, a ne meditacijama i sličnim parapsihološkim mudrolijama. Kad bi to tako moglo, mnogi gurui bi bili tamo gde si ti donedavno bio.

       Da se vratim na početak, ne odričem se ja Novaka Đokovića, niti bilo kog sata provedenog pored televizora, uživajući u onome što nam je priređivao – rekoh gore ko sam ja da se toga odričem ili ne odričem, ali se kao iskusni čovek i njegov veliki pobornik, odričem svega ovoga što trenutno radi. Poštenije je izaći iz svega toga časno na način kako to Nadal radi, a ne nestajati polako sa nesuvislim parapsihološkim pričama dok se ne odrade sponzorski ugovori. Moglo bi i tako da se shvati.

       Da završim citirajući sebe (iz onog gore pomenutog teksta pod naslovom – Prolupala): „Da, on lupa lopticu žestoko. Toliko žestoko da se to graniči i sa anatomijom čoveka i sa fizikom kao naukom. Ali nije samo o lupanju reč. Ima i žešćih udarača od njega a ne mogu da igraju sa njim. U pitanju je i inteligencija.”

       Novače, u ovome što radiš, više inteligencije nema. Uzmi sebi tajm aut, na ruku ti ide i kraj sezone, pa vidi šta ćeš sa sobom. Najmanji je problem što te je Marej trenutno pretekao. Dogodine, u ovo vreme ćeš ti biti u situaciji da braniš mnogo manji broj poena, kao on sada. Bolji si ti od njega i što je najvažnije – jači, psihološki, bar takav si do juče bio.

 Dragiša Čolić, 06.11.2016.