Svojevremeno sam radio u Engleskoj i sećam se, iz tog vremena, razgovora sa jednim Englezom. Morao sam da objašnjavam neku poslovnu glupost, pa nemajući ništa pametnije da kažem, rekoh ono naše – Mi se učimo na greškama, što je trebalo da zvuči kao – eto, desilo se, neće se više ponoviti, na šta mi je on hladno odgovorio – Mi se učimo na univerzitetima! Pade mi to na pamet povodom slučaja željezare u Smederevu. Univerzitete smo degradirali – mislim na one prave, što smo ih “državnim” zvali, na račun ovih današnjih “instant” koji bujaju. Prakse nemamo, pogotovu ove mlađe i srednje generacije, jer nemaju gde da je steknu – ne dime se fabrički dimnjaci, ne zuje dizalice … Ostade nam da se i dalje učimo na greškama.

       A kad je o željezari reč bilo ih je, a plaši me da će ih biti i dalje. Prvo, što bi trebalo znati je da privredne razgovore vode privrednici, a ne političari. Takvu praksu sretao sam samo u afričkim zemljama i to u prvim godinama po sticanju njihove nezavisnosti. Tako mi se pružila prilika da upoznam Keneta Kaundu, Seku Turea, Idi Amina … i njih samo u početku. Kasnije su i oni predavali palicu onima kojima je to posao – obično onima koji su se školovali na Zapadu. Uz svo kurtoazno poštovanje Predsednika Vlade i Ministra privrede, ja ne znam gde su oni stekli  praksu za vođenje pregovora o ovako kompleksnim projektima. To se naročito odnosi na Ministra privrede, dok bi se – kad je reč o Predsedniku Vlade, na njega moglo odnositi pitanje – koje su reference bile odlučujuće prilikom izbora Ministra privrede. Naravno da ja ne mislim da su samo njih dvojica vodili pregovore sa Amerikancima, moralo je tu biti i stručnjaka drugih fela – inženjera, ekonomista, pravnika, ali njihov glas ne čusmo, pa se stiče utisak da su razgovori vođeni, da se poslužim školskom terminologijom – pismeni sastav sa obaveznom temom.

       Druga greška koja ne bi smela da se ponovi su tzv. dirigovani tenderi, bar kako sam ih ja, na osnovu onoga što je u medijima javljano, razumeo. Odabere se “strateški partner” sa njim se obavi dosta prethodnih razgovora iz kojih on ne može a da ne shvati da je “viđen” za taj posao, a potom se objavi tender na koji će se naravnno, kao ponuđač, javiti onaj sa kojim smo već razgovarali. Uz njegovu, očekujemo bar još dve “ozbiljne ponude” – zbog javnog nadmetanja, koje će biti odbačene kao neodgovarajuće, da bismo se potom usredsredili na onog koga smo u startu već odabrali. Tu već dolazimo do serije ozbiljnih grešaka, jer i on je, na osnovu naših prethodnih poteza, postao svestan svoje pozicije – iako ima još mnogo stvari o kojima treba tek da se pregovara, a u tome ga posebno ohrbruju vesti koje dolaze od najviših državnih zvaničnika da je posao za željezaru već sklopljen! Kako to objasniti, do političkim marketingom – u interesu politike, a ne željezare.

       Sledeća greška bi se mogla nazvati – greška u koracima. Bilo nam je malo što smo za “ostale detalje za zaključenje ugovora” ostavili najvažniju stvar u celom projektu – broj zaposlenih (mi sa čvrstim stavom od 5.000, a oni sa optimalnim brojem od 1.500, o čemu sam pisao u prošlom napisu) nego smo pustili da prethodno i sindikalci treniraju svoju strogoću na Amerikancima, koji su se “izborili” za novi kolektivni ugovor po kome im poslodavac garantuje odmah u startu povećanje zarada za 25%, na koje u idućoj godini ide i novo povećanje od 10%.! Mašala! Koji poslodavac u ovoj zemlji, kod ovakvih privrednih (ne)prilika, može to da garantuje svojim zaposlenima – sem eto onima u željezari “Smederevo”. I tako onaj čupavi sindikalac – prvo što bih uradio (pre pregovora) bilo bi što bi mu naložio da ošiša one šiške sa čela, dobi priliku da se slika za novine – sa sve šiškicama. Sad može i dalje da se slika.

       I konačno, najveća greška – Plan B, sa čvrstim stavom da će i novom menadžmentu, kao najvažniji, biti postavljen uslov da željezaru mora da vodi – pretpostavlja se profitabilno, sa 5.000 zaposlenih od kojih ni jedan ne može da bude otpušten – a naročito neki. Ne može! Daj Bože da grešim.

       To je teška odluka, a ne ono što provladini mediji veličaju – smanjenje penzija za 10%. Navikli su se naši penzioneri i na gore. Opasnost su oni drugi – oni što su se pozapošljavali po partijskoj liniji. Zbog njih mogu da se izgube izbori, a ne zbog penzionera. Ali demagogija je posebna tema, pa nećemo sada o tome, sem eto da vam za kraj kažem koja je najbolja definicija demagoga – demagog je čovek koji ubeđuje ženu da se od tvrdog ….. dobija rak.

 DC, 21.02.2015.

P.S. Konačno su me ubedili da se registrujem na “fejsu”. Potražite me pod Dragiša Čolić. Nema nas Čolića mnogo – Zdravko, ja i neki moji rođaci “bez veze”.