O kadrovima i još ponečem
22 februara, 2015 u rubrici Opančarski dnevnik
Od kako sam konačno shvatio ko je Dragan J. Vučićević, vikend kolumnista – DOSTA ZLOČINA, u provladinom listu „Informer“, ostao sam i bez svojih nedeljnih komentara tih lupetanja, a veseliju temu od toga nije lako naći. Pogledajte samo naslovnu stranu ovonedeljnog vikend izdanja – BRUKA U „SLUŽBENOM GLASNIKU“ – BOLEST MOZGA – Jelena Trivan nagradu za životno delo dala Koraksu, koji Vučića crta kao idiota, a Nikolića kao koljača! (sve to spakovano u četiri boje), uz dodatno pojašnjenje – Žiri za dodelu nagrade kao spisak gostiju iz „Utiska nedelje“: Vladimir Vuletić, Dušan Pavlović i Petar Lazić.
Zna li Dragan J. Vučićević da je Predrag Koraksić, zvani Koraks, najbolji živi srpski karikaturista i jedan od najboljih na svetu, da je nosilac brojnih domaćih priznanja iz sveta karikature, među kojima je i visoko francusko odlikovanje – Orden legije časti, da traje duže od pedeset godina, da je sa svojim karikaturama preživeo i Tita i Miloševića, pa će – ako Bog da, preživeti i njega – Dragana J. Vučićevića. Kažem njega, a ne Nikolića ili Vučića, ma koliko ne spadao u ljubitelje njihovog lika i dela, jer, iskreno, niti te ljude tako vidim niti verujem da oni stoje iza ovoga što ovaj lupeta. Ne verujem ni da je Koraks, crtajući pomenute – a koga će ako prve ljude u državi neće, video njih kao idiote, koljače („Informer“ subota – nedelja 21. i 22. februar 2015. – prednja naslovna strana) ili pedere (strana 5, istog lista). Uostalom, minimum nekakvog korektnog izveštavanja bio bi, ako bi autor uz napred navedene kvalifikacije naveo i koje su to karikature u pitanju, kako bi čitaoci mogli i sami da prosude da li i oni vide isto to što vidi Dragan J. Vučićević. Sve dotle ja ću smatrati da je to njegova lična inkriminisana tvorevina. A plaši me da on to tako svesno i radi – mnogo je i čitalaca njegovog lista i pobornika ove vlasti koji od sveg štiva čitaju samo naslove. Zamislite efekat koji će ovo da proizvede kod njih – Ovi skotovi i ova ološ (omiljena terminologija ovog medijskog poslenika za sve one koji ne misle isto kao i ova vlast), predstavljaju Tomu i Vučića, kao idiote, koljače i pedere. Pisalo u novinama!
Pa i „Utisak nedelje“ Olje Bečković. Bila je to kultna emisija koja je išla preko 20 godina. Čak i za vreme Miloševića. Bila a sad je više nema. Ostala samo „Teška reč“ Dragana J. Vučićevića.
Razgovarao sam sa nekim psiholozima i oni kažu da on takvim pisanjem ustvari projicira sebe – on „ište“ i takve teme i takve kvalifikacije a irelevantno je da li ih on negde i nalazi, tako vidi ili sam stvara, te ih tako i produkuje. Njemu je jedino važno da toga ima, kako bi kroz to mogao da iskaže svu žestinu svoje odanosti prema pomenutima, a to iskazuje žestinom napada na one druge. Nije on toliko glup da to ne može da shvati, a najbolji dokaz za to je njegovo pisanje o toj temi u prošlonedeljnij kolumni istog lista. I ja sam o tome pisao pre neki dan – vidi naslov Teorija KGODP.
A krajnje je vreme da Dragan J. Vučićević nešto nauči i o kulturi komunikacije. Prvi šamar koga se sećam, dobio sam od učiteljice u prvom razredu osnovne škole. Bilo je to u Titovo vreme. Mi smo bili Titovi pioniri, nosili smo i pionirske marame, a u razredu smo dobili i činove – komandir odeljenja, komandir reda, komandir vrste … i pofrkali se neki prvaci na odmoru, pa došlo i do ružnih reči. Ja sam bio jedan od „oficira“ pa kad je ušla učiteljica ona pravo na mene – Kaži šta je bilo. A pošto su nas učili da pioniri moraju da govore istinu i samo istinu, ja sam stao mirno i raportirao: Ovaj ovde je ovome ovde rekao – Jebem ti mater! Učiteljica mi je pljusnula takvu šamarčinu da se eto toga i danas sećam – u to vreme u primeni su bile i takve vaspitne metode. Ali sam nešto i naučio iz toga – nemože se za prve ljude države reći da su pedeeri, bez obzira da li prenosiš da je drugi to rekao njima ili tako i sam misliš, pa bi red bio da oni o tome malo poduče ovog svog zaštitnika i ljubimca.
DC, 22.02.2015.
P.S. Konačno su me ubedili da se registrujem na “fejsu”. Potražite me pod Dragiša Čolić. Nema nas Čolića mnogo – Zdravko, ja i neki moji rođaci “bez veze”.