Željezara, kao pokazna vežba*
18 februara, 2015 u rubrici Opančarski dnevnik
Prva, opravdano, današnja vest: Vlada odbila ponudu Esmarka. I tu sad već nastaju dileme – ko je koga odbio – Vlada Esmarka ili Esmark Vladu. Imali smo prilike da ovih dana čitamo koje su bile glavne tačke pregovaranja, koji su se eto završili neuspešno. Jedna od njih bila je broj zaposlenih radnika. Da ne širimo analizu – to će, nadam se, učiniti oni koji su taj posao vodili, zadržimo se samo na tom elementu – broj zaposlenih radnika.
Ovim pregovorima je prethodio tender sa definisanim tenderskim uslovima na osnovu koga su zainteresovane firme pozvane da daju svoje ponude. Ako je jedan od propisanih tenderskih uslova bio ono što je naša strana zahtevala u pregovorima – 5.000 zaposlenih bez prava otpuštanja od strane poslodavca, sem prirodnog odliva radnika (penzija, otkaz od strane zaposlenog i sl.), a Esmark se od toga nije ogradio, a tokom pregovora za zaključenje ugovora insistirao na odstupanju od toga, onda naša strana nije kriva za prekid pregovora, imala je pravo da to odbije, pa čak i pravo na naknadu štete – vođenje pregovora ne iz razloga da dođe do zaključenja ugovora već iz špekulativnih razloga i sl. Mogao bi se u tom smislu naći odgovarajući pravni osnov. Dakle, u ovom slučaju, formulacija je – Vlada odbila ponudu Esmarka, kao što je i objavljeno.
I obrnuto. Ako to nije bio jedan od tenderskih uslova, ili je bio a Esmark se od toga ogradio – u ovom drugom slučaju naša strana je mogla da proglasi da je ponuda Esmarka neodgovarajuća, onda je i formulacija obrnuta – Esmark odbio Vladinu ponudu. Nisu to bezazlene stvari. Radi se o krivici za prekid pregovora, a na tome se zasniva i eventualono pravo one druge strane na naknadu štete.
Ovo iz razloga što u konkretnom slučaju, prema onome što su mediji javljali, broj zaposlenih radnika spada u bitne elemente ugovora, pa je to pitanje moralo da bude precizno definisano i u samom tenderu. Naime, ako je Esmark procenio da optimalan broj zaposlenih treba da bude 1.500 a naša strana insistirala da se sadašnji broj od 5.000 zaposlenih ne može smanjivati, onda to izraženo u parama izgleda ovako: ako je – prema podacima iz novembra prošle godine koje sam pronašao na internetu, prosečna bruto zarada (sa doprinosima i porezima koji se plaćaju na neto zaradu) iznosila 71.000 dinara mesečno, onda ta razlika oko koje su se sporili, za 3.500 radnika iznosi godišnje 2.982.000.000 dinara, odnosno preko 28 miliona dolara. I to nije sve. Zahteva se promena kolektivnog ugovora sa povećanjem zarada od 25/%, što gore pomenutu cifru diže na 35 miliona, sa povećanjem od iduće godine za još 10%, čime se dolazi do cifre od 38,5 miliona dolara godišnje razlike između sadašnjeg broja zaposlenih od 5.000 (Esmark pominje 5.300) i broja zaposlenih od 1.500 koliko Esmark smatra da je potrebno za optimalan rad željezare. To su cifre oko kojih su u tenderu morali da budu precizno definisani uslovi, a ne da se oko toga kasnije pregovora zajedno sa ostalim „detaljima“ budućeg ugovora, jer od tih cifara zavisi profitabilnost celog projekta. Daleko od toga da ja smatram da bi to bile previsoke zarade. Nije o tome reč. Reč je o broju zaposlenih koji za navedene iznose povećavaju ukupne troškove zarada. Smanjenje broja zaposlenih ne samo da omogućava uspešniju organizaciju rada, već otvara prostor i za još veće povećanje zarada – onih koji zaista rade.
Učestvovao sam u više sličnih pregovora – upravo u boljoj organizaciji, a dobra organizacija podrazumeva i broj zaposlenih, strani partneri vide mogućnost ušteda u odnosu na postojeće stanje i mogućnost ostvarenja profita, a to je u poslu jedini verodostojni pokazatelj, koji važi svuda – i na zapadu i na istoku. Ne radi se samo o prostom broju zaposlenih. Ima tu i drugih važnih pitanja koja su s tim povezana. Oduvek sam se pitao zašto i u poslu ne važe opštešrihvaćeni sportski rezoni, pa da se ovom prilikom poslužim i sportskom terminologijom. Uzmimo bilo koji svetski poznati fudbalski klub – Real, Madrid, na primer. Njemu je na spisku zaposlenih fudbalera, uzimajući u obzir i rotacije i povrede, koje su uz to češće nego kod drugih zaposlenih, potrebno 25 fudbalera. A on treba da prihvati da ih bude 80. Uz to tih osamdeset zaštićenih ko pande – igrao ne igrao, prima platu. A otkaz ne možeš da mu daš dok ne napuni 40 godina. A zalaganje na terenu, nikakvo. Što da trči, kad može da hoda, itd. Da li pod tim uslovima, Real danas bio Real, ili bi bio kao Zvezda ili Partizan.
Toliko o značaju tog pitanja o čemu su Vlada i Esmark pregovarali. Mi moramo da napustimo politiku rešavanja socijalnih pitanja (pa još začinjenu partijskom kadrovskom politikom zapošljavanja) od profitabilnosti firme, bez obzira da li je vodimo mi sami – na primer naša privredna čeda u restrukturiranju, ili hoćemo da ih uvalimo drugome, jer veliko je pitanje da li bi isplativije (privredno a ne politički) bilo da počnemo da rezonujemo kao ovi iz Esmarka, da počnemo da se ponašamo po računici profita, a da potom ostvarene uštede zajedno sa subvencijama koje bacamo u vetar, koristimo i u svrhu osmišljene socijalne politike. Ne verujem da nam se ovo drugo ne bi više isplatilo.
Time dolazimo i do plana B koji Vlada spremno ubacuje u igru. Ugovor o menadžmentu, ili u prevodu – zadržaćemo vlasništvo nad željezarom, a obezbedićemo najbolje stručnjake koji će da rukovode poslovanjem. Prvo, željezara radi ovako kako radi već duže vremena i pitanje je zar toga nismo mogli da se setimo i ranije, a drugo – ako i tom novom rukovodstvu postavimo uslov da mora da radi sa 5.000 zaposlenih, koja je verovatnoća da će oni u tome uspeti, pogotovu ako se pritom ima u vidu naše pravo vlasnika da se u sve mešamo, a na drugoj strani nepostojanje nikakve garancije tog menadžmenta da će zaista i doći do profitabilnog poslovanja željezare – sem da ih smenite ako u tome ne uspeju. Mi već imamo sličnih iskustava. Uzmite primer NIS-a. Tu smo i mi i Rusi. Zar neko misli da zaista Bajatović sam rukovodi NIS-om. A ko zna, možda bi i bolje rukovodio kad ne bi imao obaveznih pomagača. U onom prvom slučaju – slučaju prodaje željezare, Esmarku s jedne strane niko ne bi mogao da se meša u proces rukovođenja, ali bi on sa druge strane snosio i kompletnu odgovornost za rukovođenje.
Toliko samo sa aspekta broja zaposlenih i nekih uopštenih napomena o rukovođenju. O drugim „izmenjenim uslovima finansiranja“ koje pominje Esmark u današnjem saopštenju – mada i ovo o čemu je ovde reč tu spada, nemamo informacija.
Dragiša Čolić, advokat
*Autor ovog napisa koji na ovom sajtu, u principu, ne piše o ovako teškim temama, nije bez iskustva u tim stvarima. Radeći u nekada velikim jugoslovenskim firmama Energoprojekt i Interexport, a potom i kao direktor Inexove firme u Londonu, imao je prilike da kao specijalista za ugovore u spoljnoj trgovini, učestvuje u zaključenju ugovora i poslovanju sa velikim svetskim firmama – ICI (Imperial Chemical Industries), BP (British Petroleum), British Aerospace, Rolls Roys, Marconi (British telecommunications company), Simens i dr. A ovu napomenu daje samo iz razloga da ga ovi naši moderni biznismeni ne bi u startu diskvalifikovali – „ne razume se on u to“.