Ako se na išta odnosi ono Orvelovo „Svi su jednaki, ali su neki jednakiji od drugih“, onda je to naš privredni sistem. Ne, samo kako je on normativno regulisan, već – čak i više, onako kako se  on sprovodi u praksi. Ovde je reč o tzv. državnim preduzećima.

       Državna preduzeća su preduzeća u vlasništvu države i njih ima svuda – čak i u zemljama u kojima je proces privatizacije priveden kraju. U Velikoj Britaniji je, na primer, početkom devedesetih godina prošlog veka, bilo mnogo reči oko privatizacije železnice i pošte. Ne zato što nije bilo interesenata za njihovu kupovinu, već zato što je država, u interesu građana, kao njihov zaštitnik, postavljala uslove u pogledu budućeg funkcinisanja tih sistema. Kad je reč o pošti “državna pošta” je garantovala da svako pismo – obično ili preporučeno, ubačeno u poštansko sanduče danas do 17 sati, mora da bude uručeno adresantu u bilo kom delu Velike Britanije najkasnije u toku sutrašnjeg prepodneva, a lako je to bilo garantovati za urbani deo zemlje, ali teže za retko naseljena područja severne Škotske. Slično je bilo i sa železnicom – svi su želeli da kupe lokalnu prugu – Getvik airport-Victoria station u Londonu, ali bilo je i manje rentabilnih pruga a država nije želela da proda železnicu a da građani i sutra nemaju isti kvalitet usluga. Dobro, daleko smo mi od njih, kod nas vladaju drugi rezoni – kad aktuelnom režimu (ne samo ovom sadašnjem) zafale pare a preterali su sa zaduživanjem, oni će prodati Telekom bez obzira na one gore ili slične rezone, a kad prodaješ iz nužde onda nisi u prilici ni da postavljaš uslove.

       No, ovde nije reč o tome. Ovde je reč o povoljnijim uslovima privređivanja i rada ovih preduzeća u odnosu na privredna društva koja posluju sa privatnim kapitalom, bez obzira što po Ustavu to tako ne bi smelo da bude, jer je to suprotno osnovnim načelima ekonomsakog uređenja zemlje – „Ekonomsko uređenje u Republici Srbiji počiva na tržišnoj privredi, otvorenom i slobodnom tržištu, slobodi preduzetništva, samostalnosti privrednih subjekata i ravnopravnosti privatne i drugih oblika svojine” (član 82, stav 1, Ustava Srbije).

       Kad bi se ta ustavna odredba poštovala ne bi se moglo desiti da pored Zakona o privrednim društvima postoji paralelno i Zakon o javnim (državnim) preduzećima. I ne samo to. U isti koš je stavljena  i masa bivših “društvenih preduzeća” koja do danas nisu privatizovana, jer iz ovih ili onih razloga niko neće da ih kupi – najčešće zbog toga što su zapuštena i prezadužena, jer se po koalicionim sporazumima dele strankama koje formiraju vlast i praktično predstavljaju njihov partijski plen, pa uglavnom posluju sa gubicima. Ti gubici se pokrivaju iz budžeta koji se puni porezima koje plaćaju privatna preduzeća, pa tako ovi poslednji ne samo da rade pod nejednakim uslovima privređivanja, već faktički i izdržavaju one privilegovane.

       A da li se radi o nejednakim uslovima privređivanja i rada prosudite sami. Nedavno je objavljeno da građani i privreda za potrošenu struju duguju oko 1,1 milijardu evra a da među najveće dužnike spadaju javna preduzeća kojima gazduje država. I onda imamo paradoksalnu situaciju – EPS, javno preduzeće, u čiju nadležnost spada rešavanje ovog problema, odluči da zaoštri odnos prema neplatišama tako što će im zbog neplaćenih računa isključivati struju. I to bi bilo u redu da su tim pooštrenim merama obuhvaćena i javna preduzeća. Ne! Zavođenje strogoće se odnosi na građane i privatna preduzeća. Na javna preduzeća još uvek ne, jer za njih navodno važe drugačiji rokovi zastarelosti, pa tako dobijamo situaciju da oni koji plaćaju, plaćaju i za sebe  i za javna preduzeća, a ako ne plate, isključuje im se struja – onima izdržavanim ne! Ista je situacija i kod plaćanja poreza i ostalih komunalnih usluga.

       A isto je i kad se radi o položaju zaposlenih u javnim preduzećima. U “Blicu” od 19 septembra objavljen je tekst pod naslovom: Dogovorene otpremnine za radnike EPS –za odlazak stimulacija i do dva miliona. Kako dva miliona ako je Zakonom o radu određena visina otpremnina? Nije li to suprotno od gore citirane ustavne odredbe o garantovanim jednakim uslovima privređivanja i rada.

       Ili, da li se radi o jednakim uslovima privređivanja ako se stranom investitoru isplaćuje stimulacija za svako novpootvoreno radno mesto i više od 10.000 evra! Šta znači izjava Premijera data prilikom nedavne posete Francuskoj kojom on garantuje svakom budućem francuiskom investitoru bonus od 5% u odnosu na sve druge investiture. Šta će na to reći investitori iz Nemačke i Rusije, na primer, ako su i Ustavom i Zakonom svim investitorima garantovani jednaki uslovi privređivanja.

       Ko shvati, razumeće.

Dragiša Čolić, 20.09.2016.