„Ako si Srbin tiče te se Kosovo. Da je Kosovo izgubljeno govore oni koji su sami izgubljeni …“

januar 27, 2017 u rubrici Opančarski dnevnik 2017

… reče naš proslavljeni poeta, akademik, član Krunskog saveta i ko zna čega još Matija Bećković na „fejsu“ i – dobi silne lajkove Srba patri(j)ota.

I ja rekoh nešto: Srbija, da! Kosovo, da! Ali pogledaj ko upravlja srpskim Kosovom – e, to ne! I – dobih dva lajka (hvala od srca, nisam sam), ali šta ću sa onim – da li sam još uvek Srbin i da li sam izgubljen? Ako nije opet u pitanju neka Matijina dvoznačna mudrolija koju ja sa ovo pameti ne razumem, ono prvo – Srbin, više nisam, a ono drugo – izgubljen, jesam.

Pre neki dan pročitao sam u Blicu intervju Filipa Davida – pisca koga, priznajem, rađe čitam od poete, akademika i člana Krunskog saveta Matije Bećkovića, pod naslovom:  Pokušavao sam da bar malo podržim Vučića, ali mi nije išlo, na pitanje urednika:

Ne mislite li da bi, bez obzira na realnost koja priznavanje nezavisnosti Kosova i Metohije nameće kao racionalno i najlakše rešenje ovog problema, u simboličkoj ravni a možda i u onoj stvarnoj to značilosmrt Srbije”? Ne bi li se u nekoj budućnosti mogao pokazati kao velika istorijska greška?“,

reče:

“Upravo suprotno. Ova sadašnja situacija u najvećoj meri iscrpljuje Srbiju, politički, ekonomski i moralno. Svako odugovlačenje slabi položaj Srbije. Već se više puta u prošlosti pokazalo da odlaganje pravovremenog rešavanja stanje samo pogoršava i da se na kraju prihvataju mnogo lošija rešenja.

Zamrzavanje konflikta i prebacivanje odgovornosti na neka buduća pokolenja nije pošteno jer time ovo područje ostaje u senci stalnog mogućeg sukoba velikih razmera.

Znam da će ovo moje razmišljanje neki s ogorčenjem i prekorom odbaciti, jer indoktrinacija o tome kako Srbija ne može preživeti bez Kosova traje godinama. Ako se zaista misli na mirnu budućnost Srbije, hrabra odluka se mora doneti i tako zaštititi ono što se naziva srpskom baštinom na Kosovu, sačuvati mnogi životi, sačuvati mir. A to jeste najbolji način da i Srbija preživi u turbulentnim vremenima koja nas očekuju. Ne ratom, rat uništava, i ljude i spomenike, nego mirom, kojim se čuva ono do čega nam je najviše stalo. Uzimajući sve u obzir, priznavanje nezavisnog Kosova nije najlakše rešenje, ali jeste racionalno i vizionarsko”.

I Matija Bećković i Filip David su pametni ljudi, a Matija je i mudar – od njega nikad, od Tita na  ovamo, nisam čuo ništa eksplicitno za život svrsishodno, a nije sve u filozofiranju i mudrovanju – dosta nam je jednog Njegoša, bar kad je u pitanju Akademija nauka, pa i Krunski savet, a za sve to je  poprilično i nagrađen. Padne li mu katkad na pamet da za uzvrat nešto i da ovom narodu koji ga  plaća. Koliko se sećam, a po godinama tu smo negde, on beše dobar i devedesetih pa u to vreme postade i akademik. Kasnije, kao nacionalista, postade drugar sa Vojom Koštunicom, a bogami – što bi rekao Branko Đurić, zvani Đura i sa Cecom jer nije baš prijatno cupkati na mrazu na jednom od nedavnih dočeka Nove godine, pa makar reči tih pesama podsećale i na Njegoševe. Po mudrosti te vrste jedino mu Kusturica, takođe akademik, može biti ravan, no nećemo opet o njemu.

Filip David nijeakademik i ne raspolaže tom vrstom mudrosti. U vreme kad je Matija postao akademik on je dobio otkaz na RTS i sada u penzionerskim danima živi od pisanja i prodaje svojih knjiga. Ima  li čega časnijeg od toga. On nije samo pisac. On je i angažovana ličnost i čovek sa stavom. U sećanju mi je još uvek gest koji je napravio prošle godine kada se, kao dobitnik nagrade za najbolju knjigu u mreži javnih biblioteka u Srbiji, ogradio od prisustva predsednika Srbije Tomislava Nikolića rekavši da nikada nije podržavao njegovu politiku. Jasno i otvoreno. Takvi su mu stavovi, takvo mu je i pisanje – to sam hteo da kažem.

I eto ja, po cenu da me Matija raščini srpstva i proglasi izgubljenim, opredelih se za Davida.

Dragiša Čolić, 27.01.2017.