Kad u ovoj zemlji pukneš sa onim što si do tada radio, ti odeš u analitičare. Pa ako ti se posreći, dobiješ i kolumnu u nekom od dnevnih llistova – posle Nebojše Krstića u “Blicu”, evo nam i Srđe Popovića u “Danasu”. Za ovu nedelju odabrao aktuelnu temu – “Kad komunista želi slobodnu trgovinu…” A u ulozi komuniste je kineski predsednik Si Đinping, prvi kineski predsednik koji se pojavio na nedavno održanom svetskom ekonomskom forumu u Davosu i, ako ste čitali, oduševio sve prisutne. A branio je slobodu trgovine, što bi se moglo svrstati u globalizaciju, mada je to znatno širi i prevashodno politički a ne ekonomski pojam,bar onako  kako to Amerikanci podrazumevaju – biti svetski žandarm i uređivati ga onako kako to tebi odgovara. Na primer, osporavati Kini suverenitet u priobalnim ostrvima Južno kineskog mora, bogatim naftom, razume se – po osnovu nacionalnog interesa SAD-a i u tim delovima sveta. Ili još bliže, ako je o ekonomiji reč, štampati neograničenu količinu dolara radi dirigovanja cenom nafte u svetu, a zamerati Kini što to isto radi sa poplavom svoje jeftine robe širom sveta.

Meni lično, više se sviđa njegova prethodna kolumna – “Sijuksi protiv naftovoda”, ne zbog teme – ona je po ekonomskim rezonima slična onoj prethodnoj, jer pravo indijanaca da brane izgradnju naftovoda preko njihovog rezervata je ravno pravu meštana sela Savinac da se ne seče stari hrast u atarima tog sela zbog izgradnje autoputa. Mi, koji smo imali sreću da čitamo spoljnopolitičke komentare Mire Radojčića, Đuke Juliusa, Aleksandra Nenadovića, Aleksandra Prlje i drugih iz tog vremena, navikli smo na malo dublje komentare, da tu stanem da i mene neko ne proglasi komentatorom analitičarem.

Ono što mi se u ovom drugom komentaru dopalo je to što Srđa Popović prvi put otvoreno priznaje da je u duši indijanac – “Za razliku od pojedinih mojih drugara, kojima su šeširi lepo stajali i koji su imali puške na repetiranje, ja sam uvek hteo da budem Indijanac, premda nikada nisam umeo da odapnem strelu kako valja…”

I stvarno, kad se pogleda u nazad, ispada da su sve strele koje je ovaj indijanac odapinjao odlazile u pogrešnom pravcu. Ne sporim doprinos pokretu Otpor u rušenju Miloševićeve vlasti u kome je on, kako sam čitao, bio jedan od vođa – nisam u to vreme živeo ovde pa ne bih o tome,  ali je činjenica da niko od članova te organizacije nije ostavio nekog traga u vlasti, sem njega – u okviru DS, kada je kao poslanik te stranke u Skupštini Srbije u ulozi indijanca organizovao glasanje Nede Arnerić sa plaže u Bodrumu, posle čega je morao i da se povuče iz srpske politike.

No, to ne znači da je naš indijanac nakon toga sedeo skrštenih ruku. Aktivirao se na međunarodnom planu. Osnovao je organizaciju KANVAS za “nenasilno svrgavanje nedemokratskih režima u svetu”, a na principima organizacije Otpor, čijom zaslugom su nestali “nedemokratski” režimi u Libiji, Egiptu, a takvih “nenasilnih” akcija, sa više ili manje uspeha bilo je i u Iraku, Siriji …. sve poznate pod zajedničkim nazivom “Arapsko proleće”, u kojima su sa sve demokratijom koju su godinama sprovodili nestali i Moamer el Gadafi i Hosni Mubarak, koje je zamenila znamenita demokratska organizacija ISIS. Bio sam u većini tih zemalja, sada mi se više ne ide. Prema pisanju pariskog “Monda” iz 2014. godine, Ujedinjeni Arapski Emirati su objavili spisak terorističkih organizacija u svetu, a na tom spisku se našao i CANVAS – Centar za primenjenu nenasilnu akciju, koji vodi Srđa Popović. O tome sam dosta pisao,  – vidi na www.opancar.com – pretraživač pod: Srđa Popović: O POLITICI I JOŠ PO NEČEM, 1. februara 2014,  Srđa Popović, pacifista, 1. Decembra 2014, „Arapsko proleće“ – Nenasilne akcije, 12 novembra, 2015 godine.

A pišući o tome nekako mi se nametnulo i pitanje o motivima zavođenja demokratije u tim državama – na primer u Libiji, kada je Gadafi neoprezno poželeo da umesto dolara kao baze za obračun cene nafte u svetu uvede zlato, što je razume se prema shvatanjima Amerike bilo totalno nedemokratski, pa je prošao onako kako je prošao, te s tim u vezi i ko je bio sponzor izvođenja tih demokratskih radova. Odatle do Soroša nije daleko, a ako se ima u vidu i njegovo mađarsko potreklo nije daleko od pameti ni ko je finansirao Otpor čije je sedište, kako je poznato jedno vreme bilo u Mađarskoj. Ne tvrdim ništa, ali bih voleo da pre ovih novih analitičkih uradaka Srđe Popovića u kolumni Danasa dobijemo odgovore i na ta pitanja.

Dragiša Čolić, 29.01.2017.