Najpre se u Kuriru, pod naslovom – „JEZIVO: Bivši ministar, doktor nauka, spava na klupi u parku“,  pojavila vest o podavno zaboravljenom političaru Slobodanu Vuksanoviću,  koga su navodno, po prijavi građana, zamrznutog i gladnog, u parku na klupi, pronašli lekari iz obližnjeg doma zdravlja: „Čovek je bio u jednom beogradskom parku na velikom minusu usred noći. Bio je sav iznemogao, tresao se od hladnoće, na sebi je imao samo tanku jaknu, a pored sebe ranac. Jedan od prolaznika  je primetio čoveka kako satima sedi na klupi i to rešio da prijavi dežurnoj službi najbližeg doma zdravlja. Ekipa je ubrzo stigla, uverila se da nije pijan, već vrlo slab i iznuren. Nije uopšte ni krio da je već registrovan kao beskućnik, ali mu je bilo veoma neprijatno. Kod sebe nije imao dokumenta, ali je rekao i kako se zove i da je bio ministar i univerzitetski profesor. Ipričao je da je skoro izgubio posao, da se u međuvremenu razveo i da se iselio iz zajedničkog stana – ispričao je izvor Kurira.“

Istog dana, nova vest – „Nekadašnji ministar prosvete Slobodan Vuksanović za Kurir otkriva kako i gde živi – Profesionalno i stambeno potpuno sam situiran. Stanujem na Crvenom krstu gde sam odrastao od kratkih pantalona. Moja merila nisu vezana za vile na Dedinju i Beverli Hilsu – rekao je bivši ministar prosvete Slobodan Vuksanović.

Namerno sam sve ovo citirao, da bismo to mogli zajedno i da analiziramo. Pođimo od ove druge vesti – da sve to, srećom, nije tačno, dakle da je to neko izmislio, a Kurir eto iz “svog izvora” saznao i objavio. Koja bi bila vaša ljudska, dakle normalna reakcija, da se o vama, nedaj Bože, pojavila takva vest? Da li biste popizdeli i poželeli da nekom …… majku majčinu ili biste se ovako blago obratili jedinom krivcu koga u tom momentu znate – Kuriru, rečima: “Profesionalno i stambeno potpuno sam situiran. Stanujem na Crvenom krstu gde sam odrastao od kratkih pantalona. Moja merila nisu vezana za vile na Dedinju i Beverli Hilsu.” Prosudite sami.

A moje viđenje, nakon ovoga što se desilo i onoga što se nije desilo, a bilo bi normalno da jeste, je da se ovde radi o projektu od zajedničkog interesa, kako za Kurir, tako i za Slobodana Vuksanovića, koji su oni zajedno i smislili i izveli – Kurir: neverovatna vest za prvu stranu koja prodaje novinu, a Vuksanović – posle toliko godina zaborava sa srpske političke scene (ko se njega još i seća) i odluke o povratku u politiku, ima li boljeg načina da na sebe skrene pažnju javnosti od plasiranja jezive nepravde koja mu je naneta. A naš narod, kao što je poznato, voli tužne priče, a posebno njihove žrtve.

Vuksanovića se sećam kao člana DS. Negde početkom dvehiljaditih bio je Đinđićev zamenik, što njegova nabrekla ambicija nikako nije mogla da podnese, pa ga je izazvao na izborni contest – i glatko izgubio. Prema podacima koji se mogu naći na internetu, on je nakon toga pristupio    Narodnom pokretu Otpor gde se zadržao svega nekoliko meseci da bi potom, sve to iste godine, prešao u PDS – Pokret za demokratsku Srbiju Momčila Perišića, gde je dobio mesto potpredsednika. Tu takođe pokušava da preuzme mesto predsednika, pa kako mu to ni ovog puta nije uspelo, u  novembru 2002, osniva svoju Narodnu demokratsku stranku (NDS), ostvarivši tako svoju iskonsku želju da postane predsednik. Njegove ambicije se ni tu ne završavaju – u septembru 2004, kandiduje se za gradonačelnika Beograda, gde je, kako piše, sa sloganom Baš Naš! završio na poslednjem mestu “sa svega 6892 glasa dok je za kandidaturu bilo potrebno 10.000 potpisa”. E sad, da li su Beograđani odjebali ovog “terazijskog crnogorca” zbog tog slogan ili nečeg drugog, to ne piše. Bilo kako bilo, on sa sve svojom strankom 2004. godine pristupa DSS-u gde u Vladi Vojislava Koštunice dobija mesto ministra za prosvetu, omladinu i sport. Po prestanku te funkcije, dolaskom DS-a na vlast, posvetio se, kako kaže, univerzitetskom radu.

Daljih podataka o njemu nema – ni o političkoj ni o univerzitetskoj karijeri, sve do pojave pamfleta pomenutog na početku ovog teksta o tužnoj sudbini njega kao beskućnika i intervjua listu Danas, samo tri dana nakon toga, gde se konačno razotkriva da je on član vladajuće Srpske napredne stranke. I taj intervju valja pročitati jer je on slika i prilika njega kako sam ovde pokušao da ga predstavim – Vučić je najbolji premijer kojeg smo ikad imali, glavna je potka tog intervjua. Eto i Vučić je konačno dobio priznanje za svoju tvrdnju – Bolji sam od Tita! A interesantan je i deo gde on, na pitanje novinara, šta ga je opredelilo da pristupi SNS-u, kaže da su mu njegovi studenti predložili da postane naptrednjak, što se njemu učinilo kao simpatična ideja.

Zli jezici kažu da je se njegovom dolasku u SNS najviše obradovala Maja Gojković koja će konačno da izgubi titulu najpromiskuitetnije osobe na srpskoj političkoj sceni (ono najpromiskuitetniji u prevodu – muška kurva).

Nisam načisto. Možda bismo ja i moji istomišljenici trebali tome da se radujemo više od Maje Gojković – ako je taj čovek sjebao sve partije i pokrete u kojima je do sada bio, možda će mu poći za rukom da to isto učini i sa SNS-om. Šta vi mislite o tome?

Dragiša Čolić, 31.01.2017.