Ovo je priča o Borisu Dežuloviću, hrvatskom publicisti i kolumnisti lista „Slobodna Dalmacija“, a Novak Đoković je samo povod – izvor: intervju koji je ovaj hrvatski publicista i kolumnista „Slobodne Dalmacije“ dao listu „Blic“ – 18.07.2013.

Nisam do danas ni znao ko je Boris Dežulović, a sad ga već smatram svojim prijateljem. Ne zato što je toliko toga lepog rekao o Novaku Đokoviću – znali smo mi i i bez njega ko je Novak Đoković. U pitanju je misao, filozofija …… pamet. Pa sve to još i lepo i šarmantno upakovano. Milina za čitanje – i dušu! Neću da ga parafraziram, plašim se. Ne umem ja to tako, greota bi bila da to pokvarim. Data je i njegova fotografija – čovek iz kraja, lero – što bi rekli Dalmatinci. Kosa malo duža, šmekerska. Duks zavrnut do lakata. Ruke u džepovima. Deluje opušteno. Na duksu – Che Guevara. To mi je malo odudaralo. Nije u konzumentu, što bi rekli umetnici i nadri umetnici (naročito ovi drugi). Che, kakvog ga pamtimo, je kiptao od želje da promeni svet, a ovaj čovek deluje tako mirno i nepretenciozno. Elem, da ga citiram:

„Đoković kao regionalni fenomen, mislim, ponešto je drugačiji, pa utoliko i zanimljiviji od uobičajene priče o jednom od nas koji je uspeo u svetu. Najpre, Đoković se u startu nije računao kao jedan od nas: takav je funkcionisao samo u Srbiji. U Hrvatskoj ili BiH Đoković je, jebiga, bio samo Srbin, „jedan od njih“. Uspešnih „njih“, bilo je, međutim, i pre Đokovića. Đoković je napravio „grešku“ u sistemu kad je od uspešnog postao najbolji na svetu. To je ipak bilo nešto posve novo: Balkanac – ponavljam, Balkanac, ne Srbin – pa najbolji na svetu. I to u individualnom sportu, u kojem nema Brane Oblaka i Raše Radovanovića da kopa za tebe zvezdu. Dobro, ni to nije bilo neviđeno: pre Đokovića, recimo, takvu harizmu dosegla je Janica Kostelić, ali alpsko skijanje je – sva zaslužena čast i slava Janici – sport koji prate u desetak severnih država. Đoković je, međutim, najbolji u sportu koji je među tri četiri najpopularnija na svetu, istinska svetska megazvezda, realno prva takva u istoriji štokavskog sporta i šta se dogodilo? Svetska megazvezda, poput Federera, Nadala, Bolta, Brajanta ili Ronalda, ispao – naš. Otprilike kao kad bi se otkrilo da je Mesi rodom iz Kaknja. Novak, da se vratim na pitanje, nije ujedinio narod od Slovenije do Makedonije – to je svakako malo pretenciozno reći: stvar je u tome da je taj narod bio ujedinjen i pre, a Đoković mu je bio potreban samo kao dokaz da je jedinstven i isti, rod rođeni“.

„Tajna njegove popularnosti je srazmerno jednostavna: on funkcioniše kao konačni dokaz da takvi kakvi smo – impulsivni, temperamentni, iskreni, otvoreni, pomalo i divlji – možemo biti najbolji na svetu. Đoković nije Federer ili Sampras, ili Lendl, teniska mašina za vraćanje servisa amputirane emocije, jer s takvim se Balkanac ne bi mogao identifikovati. Dugo se smatralo da Balkanac s takvim temperamentom ne može biti najbolji, pa je to čak prihvaćeno kao romantična dogma: nismo nikad imali Pelea i Džordana, ali smo imali igrače koji bi bili još bolji da nisu voleli da popiju rakiju, zapale cigaretu ili opsuju sudiju“.

„I Đoković je pre samo dve-tri godine bio jedan od njih: genije koji nikad neće biti najbolji, jer voli da se zajebava – poput, recimo Ivaniševića – pa nam je zbog toga čak negde bio i draži. Onda je eksplodirao i napravio onaj korak koji je nedostajao i Ivaniševiću devedeset i druge, treće, i pre njega svim onim Živojinovićima, Delibašićima, Kićanovićima, Parlovima, Stekićima, Križajima, Petrovićima, Kukočima, Sušićima, Džajićima, Sliškovićima i svim silnim talentima, balkanskim bogovima koji nikad nisu bili planetarne megazvezde, najbolji na svijetu.  I Balkan je konačno dobio prvaka. Otera sudiju u lepu materinu, a sudija mu ne može ništa jer je prvak. Jebeš mu mater to, ipak, nismo imali čak od Nikole Tesle“.

A na pitanje – Može li Đokovićev dolazak u Dalmaciju da zbliži Srbe i Hrvate, Dežulović kaže: „Ne može, naravno, ne treba preterivati. Da me niste zvali, ne bih ni znao da je Novak na Hvaru: njegovom boravku posvećeno je mnogo manje pažnje nego kada je 2008. ovde letovao Federer. Sitnim dušama iz malograđanskih red-karpet-medija on je, pre svega Srbin, pa im je iz njihova klajnburškog fašizmića nekako samoponižavajuće da ga tretiraju kao megazvezdu. Ali i to je, na kraju krajeva, kontekst o kojemu pričamo: iz takvog jednog klajnburškog fašizma Đoković je i izrastao u zvezdu. Ono što je Đoković uspeo, najzad, mnogo je važnije: pomirio nas je onako kako nas je pomirio, na primer, Mesi, koga jednako vole i u Dalmaciji i u Vojvodini i u Sloveniji i u Makedoniji. Ne zato što je naš, nego zato što je najbolji. A ovaj pri tome nije neko naš pa usput najbolji, nego neko najbolji i usput naš. Svetski, a naš. Terapeutska je to stvar i za nas koji nismo etnički Đokovići, ali i za Srbe, koji sada uče novu situaciju: da dele nacionalni resurs i s regionom i sa svetom. Da uz Đokovića nauče kako biti veliki.“

Hvala „Blicu“ i reporterki Tatjani Dragojević što su nas upoznali s ovim čovekom.  Družimo se na osnovu pameti, a ne na osnovu nacionalne pripadnosti.

DC, 19.07.2013.