O porezu i još ponečem

23 jula, 2013 u rubrici Kolumne

Tu nedavno imali smo vest da je država „oprostila“ javnom preduzeću „Putevi Srbije“ poreski dug  po osnovu neplaćenog PDV-a u iznosu od, koliko se sećam, nekih 25 milijardi dinara. Drugačije nije moglo ni da bude – da je poreska uprava pokušala da naplati te pare od ovog preduzeća, ono bi otišlo pod  stečaj, a drugog nemamo. Nastao bi haos na putevima Srbije, ne samo kad je reč o održavanju puteva – preko toga bismo nekako i prešli, navikli smo, već i po pitanju naplate putarine. A sezona je u punom jeku. To je značajna budžetska stavka. Poznati estradno politički šarlatan, Ministar saobraćaja, Milutin Mrkonjić, u čiji resor spada i ovo preduzeće je imao predlog – podići cenu putarine za 20% i eto para čas posla. Naravno, on nije računao koliko će stranih prevoznika nakon toga početi da zaobilazi puteve Srbije, a smanjeni promet, bez obzira na povećanje cene, donosi isto, možda i manje. To se uči u prvim godinama srednjih ekonomskih škola. Malo čudno, on je inženjer, a poznato je da inženjeri sve računaju  precizno – „na šiber“, kako vole da kažu. Milutin Mrkonjić nije glup čovek, daleko od toga. U pitanju je ustaljeni način razmišljanja i rešavanja problema – povećanjem cena. Nikom ne pada na pamet da se pozabavi samim poslovanjem javnih preduzeća. Da nešto unapredi, da uvede nešto novo, da analizira troškove …  Državno, a naše – ili bolje rečeno, one partije, koalicionog partnera obično, kome je to preduzeće pripalo kao partijski plen po koalicionom sporazumu.  A ako se u to dirne – Pade vlada! Država može i da padne, to je manje važno. No, ovo nije priča ni o javnim preduzećima ni o Milutinu Mrkonjiću, o tome sam već u više navrata pisao. O rekonstrukciji svesti (a ne Vlade) je reč, a i o tome sam pisao.

Razum je ipak pobedio. Do povećanja putarine nije došlo. Država je preuzela – otpisala, taj poreski dug, jer kako bi inače to sama sebi naplatila. U toj navodnoj dilemi – treba li javna preduzeća, koja su u suštini državna, da plaćaju PDV (poreze i doprinose, uopšte), ili ne, leže i koreni ovog problema. Naravno da treba da plćaju, jer ako ne plaćaju to su onda nejednaki uslovi poslovanja i žestoka nelojalna konkurencija privatnom sektoru privređivanja. Takvi stavovi su I nadvladali u prethodnoj “teoretskoj” diskusiji na ovu temu. Država je već jednom putarima oprostila pare za nenaplaćeni PDV, jer su oni i dalje smatralli da su oni država, a država ne može sama sebi da plaća, pa se eto opet nakupilo. Nije ni važno koji je ministar za to bio odgovoran. Svako ima svog Mrkonjića.

Bilo kako bilo, problem je rešen – država je putarima oprostila postojeći poreski dug, oni će ubuduće naplaćivati PDV, a zbog “teške materijalne situacije preduzeća koja se bave održavanjem puteva” država će preuzeti i njihov dug od 1,35 milijardi prema preduzećima koja su radila na izgradnji i održavanja puteva.  Ko shvati razumeće! Kao da “Putevi Srbije” rade fraj. Kako rade slična preduzeća u drugim zemljama?

I nije to stanje samo u “Putevima Srbije”. Pominje se da 530 (!) javnih preduzeća duguje oko 75 milijardi na ime poreza i doprinosa.

No, da se vratim na temu –  Poreska uprava je objavila spiskove i najvećih privatnih poreskih dužnika sa stanjem na dan 30.06.2013. godine.  Prema pisanju „Blica“ od 18 jula 2013. godine, na čelu je ubedljivo Dragan Tomić – „Simpo“, Vranje sa 4,9 milijardi dinara poreskog duga, zatim Marko Mišković – „Mera Invest“ sa 784 miliona, pa Miroslav Bogićević – „Farmakom“ sa 519 miliona,  Đuro Obradović – BD Agro sa 344 miliona, Milomir Joksimović – „Dunav grupa“ sa 322 miliona. A u klasi od preko 300 miliona dinara poreskog duga su i vlasnik „Zekstre“ Dragan Đurić, inače Predsednik fudbalskog kluba „Partizan“,  zatim vlasnik niške pivare Jovica Stefanović Nini, Vidoje Vujić i dr. Ista je situacija i sa estradnim zvezdama, poznatim filmskim producentima, o sportskim klubovima da ne govorimo – i to onim najvećim, oni čak plaču i za dodatne pare od države, pa se postavlja pitanje za koga je ostala obaveza plaćanja poreza i koji su to kriterijumi po kojima neko mora a neko ne mora da plaća porez.

Živeo sam dugo na Zapadu – u Engleskoj. Tamo važi krilatica – ubiješ čoveka, dobiješ pet godina zatvora, ne platiš porez, dobiješ 13 godina zatvora. Neplaćanje poreza je, po njima, najveća društvena opasnost, jer od tih prihoda država funkcioniše.

I mi imamo poreske zakone – ne samo za naplatu poreza već i za one koji ne plaćaju: Poreska utaja, na primer – član 229. Krivičnog zakonika:

“Ko u nameri da potpuno ili delimično izbegne plaćanje poreza, doprinosa ili drugih propisanih dažbina, daje lažne podatke o zakonito stečenim prihodima, o predmetima ili drugim činjenicama koje su od uticaja na utvrđivanje ovakvih obaveza ili ko u istoj nameri, u slučaju obavezne prijave, ne prijavi zakonito stečeni prihod, odnosno predmete ili druge činjenice koje su od uticaja na utvrđivanje ovakvih obaveza ili ko u istoj nameri na drugi način prikriva podatke koji se odnose na utvrđivanje navedenih obaveza, a iznos obaveze čije se plaćanje izbegava prelazi stopedeset hiljada dinara kazniće se zatvorom od šest meseci do pet godina i novčanom kaznom.

Ako iznos obaveze iz stava 1. ovog člana čije se plaćanje izbegava prelazi milion i petsto hiljada dinara učinilac će se kazniti zatvorom od jedne do osam godina i novčanom kaznom.

Ako iznos obaveze iz stava 1. ovog člana čije se plaćanje izbegava prelazi sedam miliona i petsto hiljada dinara učinilac će se kazniti zatvorom od dve do deset godina i novčanom kaznom.”

A ima i drugih krivičnih dela – za one koji ne vrše svoju dužnost. Na primer, član 234 Krivičnog zakonika –  Zloupotreba položaja odgovornog lica:

“Odgovorno lice koje iskorišćavanjem svog položaja ili ovlašćenja, prekoračenjem granica svog ovlašćenja ili nevršenjem svoje dužnosti pribavi sebi ili drugom fizičkom ili pravnom licu protivpravnu imovinsku korist ili drugom nanese imovinsku štetu kazniće se zatvorom od tri meseca do tri godine.

Ako je izvršenjem dela iz stava 1. ovog člana pribavljena imovinska korist u iznosu preko četirsto pedset hiljada dinara, učinilac će se kazniti zatvorom od šest meseci do pet godina.

Ako vrednost pribavljene imovinske koristi prelazi iznos od milion i petsto hiljada dinara,
učinilac će se kazniti zatvorom od dve do deset godina”.

Hoće li neko iz poreske uprave odgovarati za ovo krivično delo. Svi elementi dela su tu: nevršenje svoje dužnosti, pribavljanje sebi ili drugom fizičkom ili pravnom licu protivpravne imovinske korist, a tolike milionske uštede nastale neplaćanjem poreza svakako spadaju u imovinsku korist licu koje je bilo dužno a nije platilo dugovani porez. Ako su gore na početku navođena bilo kakva, makar i nesuvisla opravdanja, koja su objašnjenja u pitanju kad je reč o privatnim licima? Na kraju, zašto je neko čekao da se tog duga toliko nakupi?

DC, 21.07.2013.