Cirkus je ponovo u gradu

jun 7, 2016 u rubrici Opančarski dnevnik 2017

       Danas, 3.6.2016. je započeta konstitutivna sednica novog saziva Skupštine Srbije na kojoj je, pored verifikacije mandata novoizabranih poslanika, trebalo da bude izvršen i izbor predsednika, potpredsednika, članova skupštinskih odbora i ostalih radnih tela Skupštine. Kažem započeta, jer nije i završena, pošto je predsedavajući, najstariji po krštenici, Dragoljub Mićunović, poslanik DS-a, posle desetočasovnog prepucavanja članova brojnih poslaničkih grupa prekinuo sednicu koja će biti nastavljena prvog narednog radnog dana, po vikendu. Tu odluku vremešnog Mićunovića, doživotne političke uzdanice Demokratske stranke, je Marija Obradović, nova naprednjačka zvezda, kandidatkinja te stranke za potpredsednika Skupštine, ocenila i nečuvenom i neozbiljnom, jer sednica je morala da traje do kraja, a ne da bude prekinuta onda kad je bilo najuuzbudljivije, što se da i razumeti, jer ako Vođa može da radi 26 sati dnevno zašto to ne bi mogli i poslanici, sveži i odmorni, prvog radnog dana zasedanja.

       A sudeći po skupštinskim izveštajima bilo je i zanimljivo i uzbudljivo, tako da se već sada može reći da su rijaliti programi dobili ozbiljnu konkurenciju. Doduše, penzioneri, najverniji gledaoci skupštinskih zasedanja, će to moći da gledaju i tokom dana a ne samo noću, pa će im tako ceo radni dan biti ispunjen.

       U glavnim ulogama su bili radikali, jedan bivši i jedan sadašnji, kojima je od nekadašnje saradnje ostalo zajedničko samo to što i dalje imaju problem sa izgovorom slova „r“. Sadašnji – Vojislav Šešelj, povratnik u skupštinske klupe nakon podužeg službenog puta u Hag, i bivši – Aleksandar  Martinović, koga je zapala čast da ovog puta bude šef poslaničke grupe SNS-a i na toj dužnosti zameni legendarnog Zorana Babića.

       Stvar je ukusa ko se od njih dvojice kome više dopada. Ja lično tipujem na Šešelja, a plaši me – posle odgledanih nekih sekvenci na Yu tube, da bih i ja mogao da se priključim penzionerima u praćenju prenosa skupštinskih zasedanja. Sa tim se ne slaže „Blicov“ tabloid „Alo“ koji je očigledno od njihovog zajedničkog vlasnika dobio zadatak da uđe u konkurenciju sa do sada neprikosnovenim „Informerom“, te tako pokuša da od njega otkine parče slave – i para, što se vidi iz poente njihovog skupštinskog izveštaja koji glasi: Aleksandar Martinović, šef poslaničke grupe Srpske napredne stranke, do nogu je potukao sve političke protivnike u Skupštini Srbije, a bez teksta su, posle njegovih izjava, redom ostajali lider radikala Vojislav Šešelj, predsednica DSS-a Sanda Rašković Ivić, kao i drugi lideri opozicije!”

       Nisam sve gledao, možda je tako bilo, a možda i nije, video sam samo šta mu je Šešelj očitao – to je ono što rekoh da ću i ubuduće da gledam, ali ako je upola tačna tvrdnja predsedavajućeg Dragoljuba Mićunovića da je Aleksandar Mitrović od deset časova skupštinskog zasedanja, u pokušaju da odgovori svakome, potrošio šest, onda se već sada može zaključiti da buduća skupštinska zasedanja neće imati ni kraja ni početka.

       A Vasilije Popović, urednik, u ulozi kolumniste, istog tog lista ode i korak dalje. Njega je od svega najviše ipresioniralo ponašanje lidera parlamentarne stranke “Dosta je bilo”, Saše Radulovića, koji je, kako on (novinar, urednik i kolumnista), saznaje iz pouzdanih izvora, tražio i sedmo potpredsedničko mesto, za sebe lično, što povlači za sobom i pravo na sekretaricu i pravo na upotrebu kola, a to košta! I ne samo to – provalio je da Saši Raduloviću navodno smeta cena kafe u skupštinskom restoranu od samo sedam dinara, a nije mu to smetalo dok je bio ministar u Vladi. Pošto ga je, po svojoj pameti, tako izblamirao i dezavuisao, ovaj novinar, urednik, kolumnista, nadahnuto, u tekstu pod naslovom “E, moj Saša”, zaključuje da Sašu Radulovića ne zanimaju ni Srbija ni građani, što se, razume se, za one ostale podrazumeva.

       Gospodine novinaru, uredniče, kolumnisto, dozvolite da se predstavim kao građanin, i pitam. Gde nađoste da je Saša Radulović to sedmo potpredsedničko mesto tražio za sebe lično. Ja u skupštinskim predlozima za tu funkciju nisam primetio njegovo ime. Meni je više zasmetalo – iz istih razloga kao i vama – jer to košta, šta će u Skupštini sedam potpredsedničkih mesta. Kad će svi oni doći na red da predsedavaju Skupštinom. Neće valjda i Predesednik i ostalih šest potpredsednika biti istovremeno na službenom putu po svetu. A ako su sve parlamentarne stranke dobile potpredsednička mesta, nije li vam kao novinaru, uredniku i kolumnisti zasmetalo to što i ova sedma, koja je, kako se čini, i jedina prava opoziciona, to nije dobila.

       A kada je reč o cenama u skupštinskom restoranu, nije li vam kao novinaru, uredniku i kolumnisti palo na pamet da pitate koji idiot je takav cenovnik napravio, a pravio ga je neko iz prethodnih skupštinskih saziva dok Saša Radulović nije bio poslanik. Uzgred, ministri u Vladi se verovatno hrane u nekom drugom restoranu – nije isključeno da su i tamo cene slične, ali sasvim sigurno, dok je Saša Radulović ono kratko vreme bio ministar – dok nije uzeo kapu i otišao, nije morao znati za cene u skupštinskom restoranu, niti je to bilo u resoru Ministra privredne.

       Umesto svih ovih zamerki koje su ostale samo u pokušaju, mogli ste gospodine novinaru, uredniče i kolumnisto da primetite da od svih parlamentarnih stranaka, kako pozicionih tako i opozicionih, jedino stranka Saše Radulovića govori o onome što ubi ovu zemlju – o partokratiji i uštedi troškova. Vredi ih podržati pa makar i to ostalo samo u pokušaju, kao ovaj vaš pamflet. Eto to je i jedini razlog što ni kriv ni dužan uzeh na sebe odbranu i ove stranke i njenog lidera.

Dragiša Čolić, 03.06.2016.