Ako u jednom jedinom danu u medijima preovlađuju teme – Zastupnik prava građana optužuje Vojno bezbednosnu agenciju da bez dozvole suda prisluškuje nosioce javnih funkcija, Ministarstvo odbrane štiti Vojno bezbednosnu agenciju, Odbor za kontrolu službi bezbednosti, masovno podržan od strane poslanika vladajuće stranke, zaključuje da zaštittnik prava građana nema pravo da se meša u svoj posao dok se prethodno ne obrati njima, Gradonačelnik Novog sada nema druga posla do da pozive građane Novog Sada da izađu na ulice i demonstriraju svoju podršku Premijeru koji donosi “najhrabrije odluke u istoriji ovog naroda”, Ministar policije izjavljuje da je Premijer najugroženija ličnost u ovoj zemlji, ako … onda je stanje u zemlji katastrofalno. Ili je to u pitanju, ili je u pitanju paranoja. Trećeg nema!

       Da se razumemo. U ovoj zemlji je tu nedavno ubijen premijer i niko, a naročito institucije koje su za to zadužene, ne sme da potcenjuje takve pretnje, naročito ako one objektivno postoje, a oni bi to morali znati bolje od nas običnih građana. Ali, važi i obrnuto – radite svoj posao mirno i profesionalno i nemojte se kroz takve stvari javno nadmetati u iskazivanju ljubavi i javne podrške premijeru, jer to može da bude i opasno. Premnogo je u ovoj zemlji proizvedeno i “patriota” i “izdajnika” i eto, pre neki dan, jedan od takvih, ubi, ni krivog ni dužnog, radnika na benzinskoj pumpi – zbog 200 dinara, kažu! Prema tome, Gospodo draga, ako vam je život premijera i svakog drugog građanina pa makar to bio i samo običan radnik na benzinskoj pumpi, važniji od lične promocije, prestanite sa tim, jer počećemo da se međusobno ubijamo kao kauboji i indijanci. To, ili priprema za zavođenje nekakvog vanrednog stanja – da nije možda to u pitanju?

       Rekoh gore da je već ubijen jedan premijer. Prvi koji je izabran posle burnih dešavanja devedesetih godina prošlog veka, okončanih 5. marta 2000. godine masovnim narodnim protestima nakon kojih je garnitura predvođena Miloševićem i njegovim saradnicima morala da napusti vlast. To je istorijska činjenica i to se ne može mešati sa takođe nepobitnom činjenicom da oni koji su došli na vlast posle ubijenog Đinđića – Koštunica i Tadić, nisu bili sposobni da osvojenu vlast i sačuvaju.

       Činjenica je takođe da je ova vlast pobedila na izborima i to niko ne spori. Ali kakvo je ovo ponašanje vlasti. Pa oni su – dok su bili u opoziciji, bili neuporedivo agresivniji od ovih što danas slove za opoziciju. Možete li da zamislite situaciju da danas u Skupštini, neki od lidera opozicije preteći kaže premijeru da je i Tito pred smrt išao na štakama, a da – ne daj Bože, nakon toga premijer bude i ubijen! Pa Gospodo, oni metodi i kriterijumi koje ste vi koristili da biste došli na vlast su neuporedivi sa ovim što danas radi ova jalova opozicija. A ko pokušava da nas opet ubedi u suprotno. Pa opet vi, gospodo! A ružno je to i vređa inteligenciju svakog iole mislećeg čoveka. Zar niste primetili da je to nadmetanje između vas samih. Da nije tužno, bilo bi smešno. Pomenuh gore Ministra policije – da ne zaostane u toj utakmici, na pitanje novinara – Pa ko to napada premijera, zatečen tako “glupim pitanjem”, zastade za moment, pa onako blentavo odvali – Pa svi oni koji ga napadaju! Doktor nauka! Ili, onaj gradonačelnik Novog Sada, što beše juče u “Kažiprstu” na B92 – on ne dade voditeljki ni jednu da prozbori. Čim ona otvori usta, on preko nje. Pa gospodine dragi, vi u izučavanju radikalskih metoda komunikacije koje je promovisao Dr. Šešelj, kasnite bar 20 godina. Zar niste primetili da su se vaši šefovi promenili, a vi ostali isti. Ne mogu ovde da ne pomenem ni najnoviju naprednjačku zvezdu u usponu, onog “preplanulog” – što bi Berluskoni rekao za Obamu, Vladimira Đukanovića, koji, kako je krenuo, i Dragan J. Vučićević bi morao da se zebrine za svoju budućnost. Ima ga svuda, samo mu još pertle vire od nekuda. Ne može da postigne!

       Malo je tu važno, da li je u pitanju sopstveni ili partijslki stil, cenzura ili auto cenzura i slična akademska prepucavanja – u pitanju je stanje! A da to stanje ilustrujem pomenuću samo jedan primer. A dovoljan! Ima li veće bruke, blama, kako god hoćete, od Ustavnog suda! Ni posle četiri meseca blokade pravosuđa tokom nedavnog protesta advokata, ne usudiše se da se oglase i preseku stvar. Pa šta mislite da li bi toliko ćutali da advokati nisu bili u pravu? Nisu ta pravna pitanja bila toliko teška za tako vrsne pravnike. Nisu smeli da se zamere vlasti. A zbog takvih pitanja su i osnovani. I zato primaju platu! Veliku! Gde je tu sada ona “naprednjakinja” što pre neki dan umesto da Zaštitniku građana postavi neko suvislo pitanje o temi o kojoj se raspravlja, ispita ovoga – uz burno odobravanja isto toliko pametnih koliko je i ona, koliko on i njegova služba koštaju građane ove zemlje. Pa hajde da ukinemo zaštitnika građana! I Ustavni sud – koji će nam ovakav kakav je!

       Gospodo, ne bojte se vi ovakve opozicije. Bojte se sindroma Ljušić – kad premijer uvidi kakvi ste, pa počne da vas smenjuje. Od vas samih čuvajte premijera. Vi ste mu najveća pretnja.

DC, 31.01.2015