Ja i moji partijski prijatelji

februar 2, 2015 u rubrici Opančarski dnevnik 2017

       Imao sam na ovom mom sajtu čitavu seriju napisa pod zajedničkim naslovom – Zašto mi Vučić i dalje ne dozvoljava da navijam za njega, a želeo bih. Pažljivo sam odslušao i njegov intervju koji je ovih dana dao Pink televiziji, i mogao bih odmah da pišem sledeći nastavak na istu temu – Zašto mi Vučić i dalje ne dozvoljava da navijam za njega, a želeo bih.

       Prvo, da kažem nešto što valjda ne bih trebao ni da objašnjavam. Ja navijam za ovu zemlju, pa je logično da navijam i za one koji je vode. A ako sam njen navijač – i to žestok, onda dozvoljavam sebi da kritikujem i sastav njenog tima, pa da počnem od onoga koji ga vodi. Znate ono – Murinjo je dobar, ali … Premijer se razume u sport, kaže da voli utakmicu, pa se nadam da će i mene razumeti. Dakle o Premijeru je reč i njegovom intervjuu na Pink televiziji. I, odmah da kažem – nemam ni jednu jedinu zamerku na onaj deo njegovog intervjua, gde je govorio o onome što čini da dovede investicije u zemlju, o teškim merama koje preduzima, o našim (ne)radnim navikama, o nedostatku samoinicijative da nešto i sami uradimo, a ne da čekamo da nam nešto padne sa neba, a ako je o tome reč, čak da i zaoštrim stvar – ne nešto, već sve što je u našoj moći, a mnogo je toga, čak i u ovim uslovima. I tu sad dolazimo do onoga što mora država da učini. Ni to nije neka filozofija, naći ćete to svakodnevno u medijima – da stvori makro ambijent, koji će potencijalni investitori, domaći ili strani sve jedno, prepoznati kao pogodno tlo za ulaganje u privredu ove zemlje, što bi trebalo da probudi i one uspavane građane i njihovu samoinicijativu.

       Pitanje je dakle da li taj makro ambijent postoji ili ne postoji ili, da se bolje izrazim, da li je postojeći ambijent – jer nekakav ambijent, kakav je takav je, mora da postoji, iz čega sledi pitanje – može li taj ambient da bude bolji i koliko bolji. Moj odgovor na to pitanje je – Može, a ako može onda i mora da bude i to mnogo bolji.

       Prvo, ova vlast bi morala svoje bitisanje na vlasti da počne da računa od poslednjih izbora, formiranja sadašnje parlamentarne većine i formiranja izvršne vlasti, a ne svaki put od poslednje rekonstrukcije Vlade, jer Dačiča, na primer, na mesto prethodnog premijera nisu postavili “žuti” nego oni.

       Drugo, da se ne lažemo, vodeća partija, ni sama ni zajedno sa onima koji čine vladajuću koaliciju, nema dovoljno stručnih kadrova za vođenje države.  Nema, ili ima, a neće da ih angažuje, svodi se na isto. Da nije tako, resor ministra rada i zapošljavanja ne bi mogao da bude poveren čoveku kome je, u njegovim četrdesetim godinama, to prvo radno angažovanje u životu. Šta taj čovek može da zna o problematici rada i zapošljavanja. Ili, dva najvažnija resora o onome o čemu razgovaramo – privrede i finansija. Koliko je njih prodefilovalo na tim mestima od kako je ove vlasti. Može li tu iole biti nekakvog razvojnog koncepta. Pa onda pravosuđe – ko će da investira u zemlju u kojoj pravosuđe ne radi više od četiri meseca, ministar pravde tera inat sa advokatima a premijer to mirno posmatra i onako usput, kad stigne usled silne zauzetosti, opali po advokatima uz konstataciju da on ima poverenje u svog ministra pravde. A za sve to vreme, Ustavni sud koji bi po – i po Ustavu i po Zakonu, trebao da razreši problem, ćuti, jer ne sme da se zameri. Kome – advokatima? I mi sad hoćemo, sa istom ekipom, da otvorimo poglavlje 23 u razgovorima o pristupanju Evropskoj uniji. Pa nije li, makar samo za početak, trebalo sa mesta ministra pravde ukloniti pripravnika kome je takođe, kao i ministru rada, to prvo radno angažovanje u životu? A ako pričamo o dovođenju investicija u zemlju, niko od pomenutih tu nije važan – važno je samo da u zemlji u kojoj hoću da uložim svoje pare, nema pravne sigurtnosti, jer ona dozvoljava sebi luksuz da joj pravosuđe ne radi četiri meseca.

       Problem je u tome što Premijer sve svodi na borbu sa “žutima”, pri čemu , nekorektno, u “žute” ubraja sve one koji su bili na vlasti posle petooktobarskih dešavanja 2000. godine, a “žuti” su bili samo jedna od 16 članova konglomerata nazvanog DOS. Stoji činjenica da su Koštunica (DSS) i Tadić (DS, u periodu 2008-2012) svojom nesposobnošću “prodali revoluciju”, što je bio i razlog pasivizacije srednje građanske klase koja je nosilac društvenog progresa u svim civilizovanim zemljama sveta, ali je nekorektno da se pežorativno svi oni koji nisu pripadnici ove vlasti nazivaju “žutim” uključujući tu čak i one koji participiraju ili su participuirali u današnjoj vlasti – da pomenem sano njihove lidere: Ivica Dačić, Mlađan Dinkić, Velja Ilić, Vuk Drašković; Nenad Čanak, Nebojša Čović i drugi. To su naizgled sitne stvari, ali život se sastoji od takvih stvari, a one vređaju inteligenciju mislećih ljudi, odbijaju ih od vlasti i guraju u opoziciju i to onu pasivnu koja se distancira od vlasti što je po državu mnogo gore nego aktivna opozicija.

       Ili, pogledajte sednice Skupštine. Nemam nameru da ovde opisujem scene iz Skupštine – pisao sam dosta o tome i na ovom sajtu, ali ako Premijerovoj inteligenciji i ukusu ne smeta ponašanje Zorana Babića, Aleksandra Martinovića, od skora Vladimira Đukanovića, onog nesrećnog potpredsednika Bečića, pa i same Predsednice Maje Gojkovič, da ne nabrajam dalje jer to su svakodnevna podanička nadmetanja u poltronstvu i unižavanju ono malo opozicije što je još preostalo, uz to ružno i neukusno da izaziva odbojnost kod svih mislećih ljudi bez obzira kojoj političkoj opciji pripadaju, ubeđen sam u to, iako se mnogi od njih zarad jeftinih političkih ili drugih interesa prave da to ne primećuju, pa to čak i podržavaju.

       Da pomenem i štampu, jer i o tome je bilo reči. Premijer nalazi zamerke – kom više, kom manje, i “Blicu” i “Alo” i “Politici” i “Kuriru” i “Našim novinama” i “Danasu”, ne znam da li je sem “Informera” tu uopšte nešto još i preostalo. I sad pitanje za Premijera – ako je iskreno to što kažete da Vam više koristi ono što piše ova većina listova, jer Vam ukazuje na nešto što bi se moglo i popraviti, kako na Vas utiče ono što piše “Informer”? A u narodu se sprdaju sa tim – i da je on Vaš portparol i Vladin “Službeni glasnik” i svašta još. Što se ne ogradite od Dragana J. Vučićevića jer sve dok to ne učinite, on će to zloupotrebljavati i istupati “u vaše ime i za vaš račun” – pravnik ste pa znate šta to znači.

       Na kraju i o samom premijeru. On ne bi smeo olako da izgovara ocene samo na osnovu izveštaja koji mu serviraju njegovi “partijski prijatelji”, pogotovu o stvarima koje su lako dokazive – suprotno od onoga kako ih on prikazuje. Ne može se ono bezobrazno ponašanje potpredsednika Skupštine Bečića, bivšeg konduktera a potom instant magistra nauka, koji Poslaniku Zoranu Živkoviću ne da reč “zbog njegovog ponašanja” – kao da je on učiteljica koja deli ocene iz vladanja (pronađite to na internetu) da bi potom ovom koji je reagovao ljudski i spontano sa – “stoko jedna”  (ne odobravam to, ali bilo je ljudski i primereno situaciji) udelio odjednom dva žuta i jedan isključujući karton, svesti samo na konstataciju uvrede potpredsednika skupštine. Pa potom produžena kazna tom istom poslaniku, za to isto inkriminisano delo, koju izriče i sama predsednica Skupštine Maja Gojković, advokat!, o zabrani ulaska u Skupštinu! Gde je ona u skupštinskom poslovniku pronašla tu meru? Pa ona se bez odluke o ukidanju skupštinskog imuniteta ne bi mogla izreći ni poslanicima za učinjena najteža krivična dela. Ali eto, ona, politički promiskuitetna “naša Maja” je to učinila, što je izazvalo ovacije oduševljenja onih isto-mislećih kao i Vi, a to nema cenu. Zar nas je onaj Vaš šef poslaničkog kluba Zoran Babić, autor skupštinskog kodeksa o ponašanju, malo puta uveseljavao svojim biserima i predlozima da se uvedu psihijatrijski pregledi pojedinih poslanika – naravno onih iz opozicije, do predloga za uvođenje “alko teksta” prilikom ulaska u Skupštinu. Kako možete – ako zbog zauzetosti niste stigli da pogledate nastup novosadskog gradonačelnika Miloša Vučevića pre neki dan u “Kažiprstu”, onako benigno da branite njegovo pravo za zakazivanje partijskog mitinga podrške – ne osporava se pravo na okupljanje već razlozi za okupljanje i poruke koje iz toga slede, ako niste pogledali tu emisiju. A ako ste je pogledali pa i dalje mislite isto, onda i ja imam pravo da mislim da ste Vi u duši i dalje ostali onaj isti Šešeljev radikal, ma koliko se trudili da dokažete suprotno, jer Vama bi onaj stil komunikacije morao biti poznat.

       I da završim sa nečim što je direktno Vaše, a još uvek sa tim manipulišete. Reč je o onome što rekoste o Borku Stefanoviću i ukrajinskom scenariju. Da se ne prisećam, o tome sam pisao u više navrata na ovom sajtu, pa ću citirati nešto od tog iz vremena kad je to i nastalo – u martu 2014.:

       “Siroti Borislav Stefanović, jedan od funkcionera Demokratske stranke, nije mogao ni sanjati da će mu njegovo upozorenje izrečeno pre dvadesetak dana na predizbornom mitingu u Valjevu “da Srbiji preti bosanski i ukrajinski scenario” toliko podići rejting da mu čak i apsolutni pobednik predstojećih izbora Aleksandar Vučić posvećuje sam finiš svoje izborne kampanje. Prvo, u pitanju je jedna rutinska izjava toliko puta izgovarana u svim delovima sveta od početka priče o svetskoj ekonomskoj krizi do danas, uvek vezivana za ekonomski kontekst – Grčki, Portugalski, Španski, pa i naš – bilo je sijaset takvih upozorenja, ali ne i za politički kontekst, što Vučić upravo čini vezivajući – sada, tu izjavu za Ukrajinski scenario, koji je u međuvremenu toliko eskalirao, da ga niko živ više i ne tretira kao ekonomski kontekst. I sada, svako veče u udarnom dnevniku (i dežurnoj emisiji “Teška reč”) slušamo harizmatičnog “PPV u ostavci” kako viče na Borka – neće dozvoliti rušenje, paljenje, nasilje …. na ulicama svog Beograda!”

       I sve dok Premijer ovako nastupa i ovakve podržava on neće dozvoliti da za njega navijaju i oni koji drugačije misle, ma koliko im je stalo do dobrobiti zemlje koju on vodi, jer u pitanju je stvar ukusa i higijena ponašanja, već samo na svoje “partijske prijatelje”, a ta ljubav će trajati do poslednje kapi interesa. Za razliku od onih drugih koji ne navijaju ni za “plavog” ni za “žutog”, koji vole zemlju u kojoj žive a ne onog koji je vodi.

DC, 02.02.2015.