Da nisam sinoć gledao Kesićevih „24 minuta“ propustio bih najnoviju postavku Žarijevog Kralja Ibija na sceni Ateljea 313, debitantskim produkcijskim ostvarenjem Laze Ristovskog u epizodi „Bravo sine“ iz serijala „Laza, Laza …“, sa Milomirom Marićem u ulozi hauzmajstora i vrhunskim glumačkim likovima – tata, mama, bravo sine! i na kraju – Ja!

U uvodnom delu predstave Laza je objasnio da je on u duši demokrata, da je bio kod onih koji se tako i zovu ali da to više nije to, da njegovoj demokratskoj prirodi nedostaje prava demokratija koju oni tamo ne mogu više da mu daju, pa je odlučio da je potraži kod Vučića jer je opšte poznato da je on demokrata par ekselans. Ova iskrena ispovest protkana emotivnim nabojem koja po mišljenju kritičara predstavlja snažan glumački kontrapunkt ulozi Gebelsa u prethodnoj epizodi „Šreder, Šreder“ izazvala je aplauz na otvorenoj sceni oduševljene publike zavedene u knjigama Hepi televizije pod šifrom 900/per person.

Potom je Hauzmajstor uveo na scenu Milorada Dodika, koji je pošto se izljubio sa nosiocima glavnih likova objasnio da on nije bio ni pozvan ali da sa tog hepeninga nije mogao da izostane jer je jednostavno osetio potrebu da javno objasni razliku između Vučićeve dobroćudne i blage naravi u vođenju politike aktivne i miroljubive koegzistencije i agresivnog pristupa onih prethodnih sa kojima njegova osetliva priroda nije mogla da nađe zajednički jezik tokom svih 15 godina koliko se on nalazi na vlasti u Republici Srpskoj. Vučić, objasnio je Dodik, svom sagovorniku ne naređuje, on jednostavno kaže, ja tako mislim, a ti kako hoćeš, i ko tada da ga odbije, a posebno je istakao da je Vučić prvi političar koji je javno rekao da njih, Srbe iz Bosne, a ne bosanske Srbe kako ih neki pogrešno nazivaju, niko ne sme da dira. To me je, priznajem, malo zbunilo, jer sam bio u uverenju da je pre njega i Milošević to obećao Srbima na Kosovu, pa je potom ispalo onako kako je ispalo.

Centralni deo predstave bio je očekivano briljantan – od rođenja malog, nikakvog, smežuranog deteta teškog svega nekih 1.600 grama do korpulentnog i harizmatičnog lidera u regionu i ko zna dokle bi to tako išlo da se u studiju nije desio neželjeni događaj – kamera se na trenutak zadržala na čoveku koji je sedeo tik iza Vučića koji je iznenada počeo da prevrće očima i polako pada sa stolice … – i tu dolazi do klimaksa cele predstave. Taj nemili događaj prvi je primetio Vučić, iako mu je bio leđima okrenut, koji je odmh prekinuo svoje interesantno izlaganje uzbuđenim rečima – Pomozimo detetu, što je bio znak i ostalima da se uključe u akciju spasavanja.

Na kraju, sve je ispalo dobro, čoveka su izveli iz sale, Vučić ga je ispratio sa Bravo sine! i predstava je nastavljena. Bilo je posle još toga ali, emotivno potresen, to više nisam mogao da pratim.

Dragiša Čolić, 09.04.2017.