Čuh juče, a povodom najnovije sudijske bruke – ukidanja presude učesnicima u atentatu na Vuka Draškovića, donete posle 12 godina sudovanja, i vraćanja tog predmeta na ponovno suđenje, nešto što, po meni, predstavlja izjavu godine – zahtev da pravosuđe reši ovaj slučaj!

U pitanju je revolucionarna izjava koja bi mogla da znači zavođenje reda u pravosuđu. Od nečega se mora početi. I eto, neka to bude pravosuđe, kao jedno od tri stožera vlasti – zakonodavne, izvršne i sudske. Razloga za to ima mnogo i dugo traju, a ova presuda bi mogla da bude samo neposredni povod. Kažem – mogla bi da bude, jer za sad je u pitanju samo jedna izjava data povodom te presude.

I neka mene, anti miloševićca i đinđićevca optuže da se udvaram PPV-u. Baš me briga. Ne udvaram se ja nikome, jer ni od koga ništa ni ne očekujem. Imam sve što mi je u životu potrebno. Volim za ručkom da otvorim flašu dobrog vina. Dve mi mnogo. A za toliko, Bogu hvala, a još više samom sebi, imam. To je moja životna filozofija i zato, mirno i opušteno, pišem ovako kako pišem. Priznajem da sam prošli put glasao za DS, ali me je ona demokratska zamlata – Tadić, totalno razočarao. A možda ću i ponovo da glasam za njih jer sam u duši demokrata građanske provincijencije, ali tek kad ovu stranku napuste razni petrovići, mićunovići, jeremići, šutanovci i slični koji su svojim političarenjem i demagogijom, produkovanom jalovom demokratijom totalno, da izvinete na izrazu, uneredili ovu stranku.

O Vučiću sam, dok je bio radikal-šešeljevac, svašta pisao i ne kajem se zbog toga. Sad sam spreman da ga sa istim takvim žarom podržim u ovome što čini. Ima i on pravo na grešku, a mlad je pa ima vremena i da je ispravi. To nikako ne znači da bih – bar za sada, sutra glasao za SNS. Još uvek je novi Vučić tamo usamljena pojava. One klimoglavce što ga okružuju i pozivaju se na njega – kao na Tita i Mao Ce Tunga njihovi poklonici svojevremeno, ne brojim. Ima tu još mnogo posla da se uradi. U Vučiću očigledno ima nečeg radikalnog, valjda je zbog toga i započeo karijeru kod Šešelja koji je, na žalost, bio i majstor manipulacije. Ako mu je sad došlo iz pozadine u glavu, neka u njemu ostane ono radikalno – pozitivno radikalno, jer bez toga se ne može. I zato ga treba podržati, jer nije lako, a ne može ni sam. Mora da stvara svoj tim. Prepoznaje se po nekim pojavama koje tu u tamo izbiju da je još uvek okružen pogrešnim saradnicima. Na njemu je da ih prepozna i da im se zahvali na saradnji. I obrnuto – da podrži one prave.

A kad je reč o pravosuđu, tu je, na žalost, sve jasno, a naročito tehnoligija sudovanja pomenutog na početku ovog napisa. Postoje sudije koje su to i postale zato što ih je određena politička opcija – uz formalno poštovanje svih zakonskih procedura, tu i dovela. I oni moraju da vraćaju dugove kad se to od njih zatraži. To je očito, jer ne mora se biti pravnik, pa videti da su ponekad njihove presude smešne do bola. Vide – moraju to da vide, i oni sami, pa verovatno i sami sebi izgledaju jadno. Ali, sve ima svoju cenu.

Prateći dalje tehnologiju dešavanja, sledeća karika su predsednici sudova. Njima se javi “slučaj”, a na njima je da potom vide koji je sudija za takve slučajeve specijalizovan. Naravno, nema toliko predsednika sudova koliko i slučajeva, ali i to se da rešiti – tu su koalicioni sporazumi, dogovori “ti meni, ja tebi” i slično.

Sama metodologija izvršenja je dalje poznata. Sudije, o kojima je reč, zaštićene ustavnim principom o nezavisnosti sudstva, dalje sprovode naloženo. I niko ne sme da ih dira – zbog ustavnog principa o nezavisnosti sudstva, koje se ovim totalno zloupotrebljava. A na sudijama – onim pravim, a ima ih, je da ovakve inicijative podrže, jer i nečinjenje može da škodi.

Najomiljeniji metod je odugovlačenje. Najpre se predmet “stavi u fijoku” da malo odleži. A kad suđenje konačno počne, koriste se drugi metodi – predmet se vodi sa takvom “perfekcijom” da se izvode i besmisleni dokazi. To udruženo sa beskrajnom imaginacijom advokata krivičara, koji svašta predlažu, daje neverovatne rezultate. A sve to, da presuda ne bi pala u drugostepenom postupku, po žalbi, zbog nedostatka dokaza ili nedovoljno izvedenih dokaza, što može da bude i tačno, jer presude se vraćaju na ponovno suđenje zbog svega i svačega.

Šta god da je u pitanju, strah prvostepenih sudija da im presuda ne padne, ili to što ovakvih sudija ima i u drugostepenim sudovima, dovodi do stanja kakvo jeste. Prvostepene presude su, nepotrebno, prave “knjige”, što potom treba prosuđivati i u drugostepenom postupku, pa otuda nije čudo što se na drugostepenu presudu po žalbi čeka i po dve godine. A ako se ima u vidu da pravo nije matematika, uvek se – a naročito kad se hoće, može naći neki razlog za vraćanje na ponovno suđenje. U krivičnim stvarima to može dovesti do apsolutne zastarelosti krivičnog gonjenja, što bi moglo biti i ispunjenje zadatog cilja, a u imovinsko pravnim sporovima da suđenja traju preko deset a neretko i dvadesetak godina.

I onda se – kad je reč o ovim drugim, imovinskim sporovima, postavlja pitanje ko može da snosi troškove takvih sudovanja. Pored visokih sudskih taksi treba plaćati i advokate, jer ne može se ni od njih očekivati da budu plaćeni po završetku posla – kroz 20 godina! To u varijanti da se takav spor na kraju i dobije. A šta je sa onom stranom koja je izgubila spor – ona treba da plati i troškove one druge strane. A to, kad sporovi traju po deset i više godina, mogu da budu i cifre milionske vrednosti, koje se jednostavno ne plaćaju, a ne mogu se ni prinudno izvršiti, bilo zbog neefikasnosti izvršnog postupka, bilo zbog insolventnosti onih koji to treba da plate. I tako, pa makar to bilo i samo iz želje za pravnom perfekcijom, suđenja kod nas postaju privilegija imućnih. A u takvoj situaciji onima drugima, a sve ih je više, ostaje da pravdu ostvaruju na svoj način.  Ko ne veruje u ove priče neka se zainteresuje za podatke koliko se sprova u krivično pravnim predmetima okončava nastupanjekako bm apsolutne zastarelosti krivičnog gonjenja, a kad je reč o imovinsko pravnim sporovima povredom ustavnog prava na suđenje u razumnom roku.

Isto je i sa “dobijenim” glavnim tužbenim zahtevom. Kad se spor posle toliko godina i završi, situacija više nije onakva kakva je bila u početku spora, što se naročito odnosi na firme od kojih su mnoge u međuvremenu nestale, pa nemate od koga ni da naplatite to što ste “dobili”. I tako dobijamo masu neizvršivih presuda a time dolazimo do pitanja svrsishodnosti ovakvog pravosuđa koje dobrim delom služi samo sebi. A u svemu tome najviše fascinira utisak da sudije ove stvari uopšte ne interesuju!

Nikome ne pada na pamet da se pozabavi jednostavnom računicom – koliko ima nerešenih predmeta iz ranijih godina, koliko godišnje novih predmeta pristiže, koliko se u istom periodu predmeta reši, pa da iz toga izvuče zaključak da ovako više ne ide, te da treba nešto menjati. To ne bi bila povreda ustavnog prava o nezavisnosti sudstva, jer sudstvo nije tu samo zbog njih samih. I zato smatram da zahtev za presuđenje pomenut na početku ovog napisa predstavlja izjavu godine.

DC, 10.08.2013.