Licemerje
11 maja, 2013 u rubrici Kolumne
Dve su mi stvari u jučerašnjem „Blicu“ privukle pažnju. Prva je kolumna „Život u zabludi“, pisana povodom neviđene torture nad sportom od strane čelnika dva naša najveća sportska kluba, Zvezde i Partizana.
Dok na jednoj strani, to je sada već očito, Duško Vujošević primenjuje specijalne metode psihološkog rata pred svaki susret ova dva kluba tako što iritira sve živo – počev od protivničkog kluba i njegovih navijača, do najobičnijih građana željnih sporta a ne svađa i svega što ih prati, pa time, kako učeni psiholozi tvrde, preuzima sa svojih igrača na sebe teret pritiska pred „velike susrete“, dotle Nebojša Čović, očigledno inteligentniji ali i perfidniji od onog prvog, jedva čeka svaki njegov ispad te vrste da mu se …… majke. I tako to traje – na dva fronta, da često te svađe i ružna prepucavanja po svojoj „zanimljivosti i uzbudljivosti“ nadmaše rezultat i samog sportskog događaja, koji im je navodno bio povod.
O tome, novinar Darko Nikolić, u pomenutoj kolumni navodi:
„Mi potpuno pogrešno, verujemo da je posao (ne samo sportskih) novinara da prepričavaju. Umesto da otvaramo oči i sebi i drugima. Zbog naše zablude da smo dovoljno hrabri, oni koji su dovoljno ludi i dalje gospodare našim i tuđim životima. Mi, potpuno pogrešno, verujemo da je sve ovo što nam se dešava – normalno. Opravdanja ima raznih, te ratovi, te bombardovanje, te ovaj režim, te onaj, te teška finansijska situacija. A Seneka lepo reče, davno, baš davno, „Vi ste – vaši izbori.“
Shvatanje sasvim suprotno od toga ima vladika Irinej Bački, koji je, ako se ne varam, i portparol Srpske pravoslavne crkve, te prema tome izražava i stav Crkve, a ne samo svoj. On je, prema pisanju „Blica“, a povodom objavljivanja dosijea epskopa SPC koji je vodila Služba bezbednosti, na okruglom stolu o odnosima SPC i države zauzeo stav da nije važno da li je istina to što u dosijeima piše, već zašto se „Blic“ time bavi!
U situaciji kad javni mediji bruje o tome da su visoki crkvenii dostojanstvenici koji se nalaze na čelu pojedinih episkopija ogrezli u bludu i razvratu, da unutar najviših crkvenih krugova posatoje organizovani lobiji koji to štite – što je licemerno u odnosu na čistotu koju zvanična crkva propoveda (parada ponosa i sl.), da žive u izobilju na dvorovima – pogledajte „versajski dvorac“ nedavno konačno smenjenog iz „zdravstvenih razloga“ episkopa Vasilija Kačavende, što je suprotno sopstvenom učenju o prednosti duhovnih u odnosu na materijalne vrednosti, da su episkopi u bukvalnom smislu gazde na svojoj teritoriji, ko od njih ne bi poželeo da to tako do veka i ostane. A ako se uz sve to crkva i grubo meša u državnu politiku, onda zvuči neverovatno stav da nije važno da li je istina to što u dosijeima piše, već zašto se neko time bavi!
Naravno da se može razgovarati o tome kako su sadržaji dosijea Službe državne bezbednosti dospeli u javnost – i to može da bude posebna tema, ali ako su tu pred nama onda se preko toga ne može tek tako preći i ključno postaje – da li je to tačno ili nije. Uostalom, mnoge afere u ovoj zemlji ne bi ni ugledale svetlo dana da negde nešto nije procurelo. Nestale bi po principu – i tvoja majka je kurva, jer ovde svako svakoga za nešto ima.
Ja naravno rizikujem da me vi sada optužite da sam ateista. Možda i jesam ako se pod tim podrazumeva i to što ovako mislim o božijim izaslanicima na zemlji. Verujem da tamo negde gore visoko i „ima boga“, ali ako su njegovi kriterijumi takvi da su ovi ovde opisani popovi pravedni a ja grešan, onda ni u njegove kriterijume ne verujem i prihvatam da me ateistom i smatraju.
DC, 10.05.2013.