(povodom teksta objavljenog u Kuriru (online) od 14.9.2016,  kao „Komentar dana“, pod naslovom „Zaštitnik mačaka ili poverenik za decu”).

       Ostala mi je navika još iz vremena kada sam čitao “prve tri strane Politike” da čitam novinare koji su se bavili analizom onoga o čemu pišu, a nisu se čak ni nazivali ovako pretenciozno kao danas – politički analitičari, već jednostavno dopisnici ili komentatori. Ako pomenem imena: Miroslava Radojčića, Slave Đukića, Aleksandra Nenadovića, Aleksandra Prlje … od mlađih Boška Jakšića, onima koji to pamte sve će biti jasno. Na žalost, toga više nema, pa danas čitamo one koji se potpisuju kao politički komentatori, a ima ih – Branko Radun, čiji je tekst i povod ovome o čemu pišem, Dejan Vuk Stanković, Dragoljub Anđelković … da ne pominjem, sačuvaj Bože, Dragana J. Vučićevića ili Željka Mitrovića koji obožava da svoje novinarske uradke saopštava preko svoje sopstvene televizije.

       No da se vratim na pomenuti tekst Branka Raduna, političkog analitičara, a ako iz naslova ne možete da shvatite šta taj čovek analizira, neće vam biti ništa jasnije ni ako tekst pročitate do kraja. Već na samom početku autor uspostavlja dilemu: “Poslednjih nekoliko meseci imamo u medijima dilemu da li je zaštitnik građana Saša Janković zaštitnik ili političar”. Dobro je rekao u medijima – od strane narečenih političkih analitičara koji očigledno ciljano o tome pišu, po svojoj sopstvenoj pameti ili pameti naručioca, na isto se svodi.

       Sam Saša Janković o tome kaže da Srbija ima i predsednika i zaštitnika građana, ali da mu je drago što ima ljudi koji smatraju da bi se on dobro snašao na mestu Predsednika.
“Obojica treba da nastavimo da radimo svoj posao u punom kapacitetu, ne osvrćući se i ne brinući o svojoj popularnosti, već o građanima. Naravno da mi je čast što mnogi ljudi, svih političkih opredeljenja, van stranaka i u njima, smatraju da bih dužnost predsednika obavljao uspešno i dostojno. U ovom momentu, međutim, nisam kandidat ni za šta, već zaštitnik građana i svi moji napori usmereni su na to da što bolje radim ovaj posao u veoma teškom okruženju i vremenu, pre svega za građane.”

       Dakle, stav koji niti potvrđuje niti negira da bi on, kad za to dođe vreme, možda i prihvatio ulogu kandidata, a to što ga već sada ljudi ističu kao mogućeg kandidata, njemu imponuje – kome ne bi, a kome smeta to treba pitati Branka Raduna, jer proizilazi da Saša Janković obavlja javnu funkciju Zaštitnika građana i sve dok se na toj funkciji nalazi on o ovim stvarima ne sme ni da razmišlja. On to i kaže: “Umesto da se Saša Janković opredeli za to da li će jesti hleb kao zaštitnik ili kao političar, on je i dalje ni vamo ni tamo”

       Čak sam i ja pre neki dan o tome pisao pod naslovom “Podržimo Sašu Jankovića kao predsedničkog kandidata“  – pa sam eto, nesvesno, možda i ja doprineo dilemama Branka Raduna, a da nisam ni politički analitičar, niti me je Saša Janković na to nagovorio – ne poznajem čoveka, pa da citiram i sebe: „A šta radi Tomislav Nikolić kad otvara konjičke igre u Ljubičevu. Da li on to radi samo kao predsednik države ili i kao budući predsednički kandidat? Da li je iko imao veću minutažu u medijima u prethodnoj izbornoj kampanji od Aleksandra Vučića koji je svakog dana otvarao po po jedno „industrijsko postrojenje“ u prisustvu brojnih novinara kako štampanih tako i elektronskih medija. Da li je on to radio samo kao premijer ili i kao promoter svoje političke stranke. Dobro je što Saša Janković ima tu funkciju, jer u protivnom ko bi za njega i znao“.

       A što se tiče domišljatog naslova „Zaštitnik mačaka ili poverenik za decu”, tu je Radun tek rečit: “Na društvenim mrežama promoviše i svoju ekipu koja je nedavno spasla jedno ugroženo mače. Tako zaštitnik građana postaje i zaštitnik mačaka, barem dok ne odluči da pređe u politiku”. Mašala! E, što se onoga o deci, takođe pomenutog u naslovu, tu je već rečitiji, pa kaže: “Nasuprot tom domaćem politikantstvu imamo iz Rusije jednu pozitivnu priču o zaštitniku najmlađih – dece. Poverenik za decu je postala Ana Kuznjecova, majka šestoro dece koja ima veliko praktično humanitarno iskustvo u rad s njima. Ovo je zaista inspirativna priča. Nama su izuzetno potrebni zaštitnici građana ili dece koji bi se bavili praktičnim stvarima, koji bi brinuli o kvalitetu objekata ili ishrane u vrtićima i školama, o pravima dece koja su ugrožena ili zanemarena”, “a ne da se bavi politikom kao nacionalnim sportom, zaključuje Branko Radun”, politički analitičar.

Dragiša Čolić, 14.09.2016.