Da li Srbiji preti “grčki scenario”? I da i ne. Da, jer na to svi upozoravaju – Međunarodni monetarni fond, Svetska banka, Fiskalni savet Srbije, stručna javnost…. Ne, jer ako se država konačno i prizove pameti i počne da primenjuje rigorozne mere ekonomske politike koje su očigledno neophodne, Srbiju, za razliku od Grčke, nema ko da podrži i da joj, kao potporu tim neophodnim merama, odobri dodatne milijarde povratne ili nepovratne pomoći kao što to Evropska unija čini u slučaju Grčke.

Međunarodni monetarni fond upozorava da je minus Srbije duplo veći od planiranog i kao uslov za početak pregovora o novom aranžmanu zahteva da država otpočne sa primenom nepopularnih mera – smanjivanje troškova za plate i penzije u javnom sektoru, povećanje PDV-a, podizanje starosne granice za odlazak u penziju i dr., što sve skupa treba da dovede do smanjenja budžetskog deficita.

Sa tim se slažu i predstavnici svetske banke koji ukazuju da je na početku godine najavljivan minus od 3,6 odsto budžetskog deficita, a MMF je procenio da bi do kraja godine, ako se nešto ne preduzme, on mogao da bude 8 odsto.

Da je to tačno, upozorava i Fiskalni savet Srbije koji, uz sve to, skreće pažnju i da se ne ostvaruju planirane pozicije budžeta – da su već na početku godine planirani prihodi manji za 80 milijardi, uz istovremeni rast rashoda od 20 milijardi dinara, tako da se te negativne tendencije moraju zaustaviti.

Vlada je svakako svesna tog stanja, jer prvi potpredsednik nedavno reče da je to za njega postala noćna mora, a minister finansija, u čiji resor ova problematika prevashodno spada, predlaže u tom smislu set poreskih i drugih zakona o kojima se upravo diskutuje u Skupštini.  Nije mi naravno namera, a nisam za to ni dovoljno stručan da na ovom mestu otvaram diskusiju o ekonomskim merama koje se predlažu, niti pak da za opisano stanje krivim samo jednog čoveka, pa makar se on zvao i Mlađan Dinkić, ali primećujem da nas već deset godina isti čovek i uvlači i izvlači iz ovih problema. Uočavam, iz materijala koje tim povodom štampa objavljuje, da su i pored opisanog stanja na nivou države, budžeti lokalnih samouprava za prva četiri meseca ove godine u plusu za 8,3 milijarde dinara i da istovremeno lokalne samouprave drže 17 milijardi dinara kao depozite u bankama, pa iz toga zaključujem, da nešto u tim relacijama nije dobro postavljeno. A da je to tako, vidi se i iz mera koje se sada predlažu, a kojima te relacije treba da se izmene, pa se ločično postavlja pitanje ko je za to odgovoran. Toga radi, vraćam se u nedavnu prošlost. U svojoj knjizi O OPANČARIMA I OPANCIMA tim povodom napisao sam i ovo:

„Najpre o mom najvećem i najružnijem razočarenju – Mlađanu Dinkiću, kome stoga i posvećujem  najveću minutažu.        

Negde napred, u nekom od prethodnih poglavlja – da ne tražim sada, a i ne volim sebe da čitam, neka ostane onako kako je tada zapisano, jer tada sam tako mislio, rekoh za ono vreme koje je prethodilo padu Miloševića, da su za Srbiju jedini spas mladi ljudi poput Mladjana Dinkića, koji se usudio da u to vreme napiše „Ekonomiju destrukcije“ što je i sada za pohvalu. Okupio je oko sebe 17 ekonomista i 1997. godine osnovao nevladinu organizaciju G17 Plus koja se u decembru 2002. godine, zajedno sa Miroljubom Labusom, kao partijskim liderom, preregistrovala u političku partiju. Miroljub Labus nije dugo ostao partijski lider. Smenio ga je Dinkić sa svojom ekipom koji od tada postaje neprikosnoveni lider i te Partije i one koju je nedavno  formirao URS – Udruženi Regioni Srbije.

Već 2000. godine, odmah po petooktobarskim promenama, sa samo 36. godina, postaje najmlađi Guverner u istoriji Narodne banke Jugoslavije.

Sa tog mesta aktivan je i na drugim poljima. Kreće u pohod za povraćaj „Kiparskih para“ – novca koji je za vreme Miloševića nemilice iznošen na to ostrvo. Dobro je krenuo i sa puno obećanja – treba samo pratiti trag novca! Već sledeće godine, bez nekog posebnog objašnjenja, odustaje od tog projekta.

Potom, 2002. godine, realizuje projekat o zatvaranju „propalih banaka“, među kojima su bile i četiri tada najveće domaće banke, da bi odmah zatim usledila i jedna od najvećih prevara – osnivanje Nacionalne štedionice – banke a.d. U ovoj dobro osmišljenoj podvali, prevara je započela već u samom nazivu. Osnovana je privatna banka sa nacionalnim predznakom u nazivu, tako da su svi – sem onih upućenih i onih neupućenih koji su po prirodi funkcija koje su obavljali morali da budu upućeni, bili u uverenju da se radi o državnoj banci. Prevlast privatnog kapitala u toj banci obezbeđen je putem povezanih privatnih pravnih lica, na šta je argumentovano prvi ukazao Savet za borbu protiv korupcije, što je Banka naravno demantovala. I ne samo to, Savet je ukazao i na činjenicu da su neki od privatnih akcionara kupovali akcije Banke, putem kredita dobijenog od te iste banke. Na izveštaj Saveta, nije bilo reakcija Vlade – iako je to Vladina organizacija, što će ostati praksa sve do današnjih dana.

Ubrzo se ispostavilo i zašto je ta igra sa predznakom – Nacionalna, bila toliko važna. Toj “nacionalnoj” banci dodeljen je posao isplate stare devizne štednje, zatim – po tvrdnji pomenutog Saveta za borbu protiv korupcije, Banka je beskamatno koristila depozite NBS, a vrhunac tog dobro osmišljenog “projekta” bila je dodela na besplatno koriščenje poslovnih prostora koje su  nekada koristile državne institucije – SDK (Služba društvenog knjigovodstva), odnosno ZOP (Zavod za obračun i plaćanje), kada je promenjen naziv te institucije. Hiljade kvadrata najboljeg poslovnog prostora u zemlji, na najboljim lokacijama u gradovima, kompletno opremljenih, do tada u državnoj svojini, dato je na besplatno korišćenje privatnoj banci! A sve to, navodno zato što je Banka, na svoj teret, preuzela obavezu obuke i prekvalifikacije radnika ZOP-a na nove bankarske poslove – a Banka je ustvari i tim “teretom” mnogo dobila, jer u pitanju je bio najkvalitetniji kadar koji je u zemlji za tu vrstu poslova tada i postojao, tako da i ako je bilo nekih nužnih dokvalifikacija, to je time sprovedeno na, po Banku, najcelishodniji način.

Kažu da je on najzaslužniji i za rušenje Vlade Zorana Živkovića koji je premijersko mesto preuzeo u martu 2003. po ubistvu Zorana Đinđića i tu se zadžao nepunih godinu dana.  Učestvovao je potom i u Vladama koje su zatim formirane – Vladi Vojislava Koštunice i Vladi Mirka Cvetkovića. Učestvovao i rušio ih.

U Vladi Vojislava Koštunice je bio Ministar finansija sve do kraja 2006., da bi potom bio i  Ministar regionalnog razvoja. Izlaskom iz Vlade ubrzao je njen pad, da bi potom, nakon parlamentarnih izbora, u Vladi Mirka Cvetkoivića bio Potpredsednik Vlade i Ministar ekonomije. I tu je Vladu, tokom 2011. godine, kada su problemi nastali delom usled svetske ekonomske krize, delom usled sopstvene nesposobnosti same Vlade postali evidentni, počeo da cepa svojim omiljenim metodom – podrivanjem iznutra. Kad je to postalo i očito i ružno, Premijer je bio prinuđen da ga ukloni iz Vlade, što je izgleda i bio deo njegove taktike. Približavali su se izbori, nove koalicije su bile na pomolu, učešće njegove stranke u budućoj Vladi nije više bilo tako izvesno, pa je trebalo smisliti nešto novo.

I osnovao je URS – Partiju Ujedinjenih regiona Srbije. Prihvatio je svoju smenu, ali je svoju partiju G17 Plus, ostavio u koalicionoj Vladi. Procenio je da još nije momenat za njeno rušenje, zadržao je u Vladi postojeće resore svoje stranke – mesto Potpredsednika Vlade, Ministra ekonomije, Ministra zdravlja, Ministra omladine i sporta, Ministra kulture i dr. i unutarpartijskim pomeranjem postavio svoje ljude na ta mesta, pritom ostavši neprikosnoveni šef svima njima, što se i bukvalno vidi prilikom uobičajenih aktivnosti tih resora – novi Ministar ekonomije, mlađani Nebojša Ćirić, napred, Dinkić iza njega.

On lično je preuzeo funkciju šefa poslaničkog kluba partije G17 Plus u Parlamentu i sa tog mesta, kao poslanik, omogućio sebi da do mile volje kritikuje Vladu u kojoj drži pola resora. Istovremeno ima dovoljno vremena da sa novom partijom Udruženih regiona Srbije, kruži Srbijom, započne predizbornu kampanju i pre nego što su izbori i formalno raspisani i ktitikuje Vladu za neravnomerni razvoj regiona Srbije, odnosno ekonomsku eksploataciju regiona od strane Beograda i kao centra vlasti i kao najprivilegovanijeg regiona u Srbiji. Regionima Srbije treba vratiti pare koje im pripadaju! Slogane koje koristi u toj kampanji, preuzeo je po svemu sudeći od Šiptara – Trepča radi, Beograd se gradi, bile su i njihove omiljene parole. Ko da se na to ne primi. Baš nas briga što to priča čovek koji je taj „lopovski“ sistem i smislio. Parama se u zube ne gleda. Upozoravaju ozbiljni analitičari i spolja i iz zemlje da će ta avantura da stvori rupu u budžetu od najmanje 30 milijardi dinara. Dinkić se na to ne obazire – piči svoju priču i dalje. 

I sve to čini čovek koji je bio neprikosnoveni kreator ekonomske politike i svih promena u ekonomskoj politici, od 2003. godine do danas, čiji je dominantni uticaj bio i u fiskalnoj politici i u svemu ostalom što čini ekonomiju zemlje u širem smislu te reči – ekonomija, regionalni razvoj, privatizacija, finansije, poreski sistem, Narodna banka Srbije. Tu su još i resori koje drži njegova stranka – zdravstvo, omladina i sport, kultura, ne računajući niže rangirane pozicije koje njegova stranka drži po koalicionim i drugim sporazumima u drugim ministarsrvima, raznim državnim agencijama, upravnim odborima i dr.“

Tome što sam tada o tom čoveku napisao, sada, zbog aktuelnosti trenutka dodajem i sledeće: 8. Juna 2011. godine, tadašnji Fiskalni savet Srbije je Skupštini dostavio “ANALIZU FISKALNIH EFEKATA MODELA DECENTRALIZACIJE KOJI JE NARODNOJ SKUPŠTINI PREDLOŽILA POSLANIČKA GRUPA UJEDINJENI REGIONI SRBIJE, a povodom izmena i dopuna Zakona o lokalnoj samoupravi predloženih od strane iste poslaničke grupe, odnosno iste stranke, tada još uvek poznate po nazivu G17 Plus, koja je kao što se iz gornjeg citiranog prikaza vidi, još itekako bila u ondašnjoj Vladi. U toj analizi se između ostalog navodi:

„Ocenjujemo da bi predloženi model fiskalne decentralizacije rezultovao povećanjem deficita od 1,1% BDP na godišnjem nivou, odnosno blizu 40 milijardi dinara u 2012. godini. Stoga predloženi model nije fiskalno održiv, te bi njegovo usvajanje zahtevalo značajno fiskalno prilagođavanje od 1,1% BDP na centralnom nivou države. U suprotnom došlo bi do grubog kršenja fiskalnih pravila, dozvoljeni deficit u 2012. godini bio bi premašen za trećinu, što bi narušilo fiskalnu održivost i makroekonomsku stabilnost”.   

I dalje:

“Predlog da 80% prihoda od poreza na zarade pripadne lokalnim samoupravama nije utemeljen u modernoj fiskalnoj praksi, koja preporučuje da porez na zarade dominanantno  pripada centralnom nivou vlasti. Takođe, dodatni prihodi od poreza na zarade povećavaju razlike između budžetskih prhoda razvijenih i nerazvijenih opština”.

No, sve to nije omelo našeg nezamenljivog ekonomsko-finansijsko-fiskalnog-poreskog-bankarskog i sl. gurua s početka ovog veka da istera ono što je naumio. Pozicija u tekućoj vladi bila mu je ozbiljno narušena, teško da bi ponovo mogao da bude to što je tada bio čak i da ista garnitura ostane na vlasti i posle predstojećih izbora koji su bili na pragu, slogan “Trepča radi Beograd se gradi”, prilagođen aktuelnim uslovima, bio je isuviše primamljiv za lokalne samouprave, a on ga se u pravom trenutku setio i iskoristio da na toj ekstremno populističkoj paroli promoviše svoju novu političku opciju, sa kojom je na narednim izborima iste godine uspeo da pređe izborni census i da se potom i novim vlastima pretpostavi kao nezamenljivi novi (stari) ministar finansija koji je tu funkciju na ovaj ili onaj način obavljao i u svim dotadašnjim post petooktobarskim vladama. Na “novoj” dužnosti, a posebno tokom priprema budžeta za ovu godinu nije propuštao ni jednu priliku da za katastrofalni budžetski deficit optužuje bivšu Vladu i nesrećnog Mirka Cvetkovića koji je samo “pridržao” finansijsku funkciju po njegovom izlasku iz Vlade, ali će on zahvaljujući svojim stručnim sposobnostima sve to novim budžetom rađenim sa puno samohvalospeva ispraviti i dovesti u red.

Međutim vrag je odneo šalu, realni ekonomski problemi opisani na početku ovog teksta su očito prevazišli sposobnosti našeg nezamenljivog eksperta opšte prakse, više nema koga da optužuje jer ovo je njegov budžet i njegov Zakon o lokalnoj samoupravi, a njemu samom je došlo “iz dupeta u glavu”, pa sad nerado mora da negira samog sebe – da pare sa lokalnog nivoa vraća u centralnu kasu.

No, to neće lako da ide, u pitanju su nepopularne mere, a ovaj naš novokompovani politički sistem je zasnovan na populističkim merama. Premijer je već danas, uoči sutrašnjeg glasanja u Skupštini o predloženom setu ekonomskih zakona, rekao da od najavljenih mera štednje nema ništa – nema zamrzavanja plata u javnom sektoru, javna preduzeća kao patrtijski plen ostaju i dalje netaknuta – uzgred, nisu ni bila predmet preispitivanja, nema smanjenja potrošnje, sve ostaje po starom – izvućićemo se, to nam je nacionalna osobina. Kako? Nije rekao. Ovih dana je bio zauzet nekim poslovima u Briselu, ali će sada videti o čemu se tu radi i nešto će već smisliti. To proizilazi iz današnje kraće izjave, premijera Ivice Dačića u večernjem dnevniku (28.5.2013). Dakle, u suštini, sve ostaje po starom. Pitanje je samo – dokle se tako može?

Ova zemlja ište promene. Javna preduzeća su jedan od najvećih izvora problema. Nestručno vođena, sa premnogo zaposlenih, uglavnom udomljenih partijskih kadrova, njihovo poslovanje do danas poznatim metodama i pokazateljima ne može realno ni da bude sagledano. Nećemo da ih privatizujemo, jer ih čuvamo kao “državne resurse” a ona su ustvari “partijski resursi” one partije koja ih je dobila kao partijski plen prilikom namicanja oko formiranja Vlade i zaključenja čuvenih koalicionih sporazuma. O tome sam već pisao u ovim mojim “kolumnama” pa da se ne ponavljam (Javna preduzeća – 26.04.2013). Tamo sam pisao o Srbijagasu i SPS-u kome je to javno preduzeće kao partijski plen pripalo.

Uzmimo najnoviji slučaj – Galenika. Sticajem okolnosti, i to je preduzeće pripalo SPS-u. Sve se dalje radi po uhodanoj šemi. SPS se ponaša kao vlasnik – postavlja svog čoveka za direktora, formira svoj upravni odbor i tako nad tim preduzećem uspostavlja potpunu kontrolu. Tu je i neizbežni Radoslav Sekulić, zvani Lale, kao glavni poslovni savetodavac i poslovni partner, koji se tim poslovima bavi, koliko ja znam, od sredine osamdesetih – od čuvenog slučaja izvoza “Javorovih” košulja za Veliku Britaniju, do danas. Kontrole i inspekcije, za pretpostaviti je, u takva preduzeća ne zalaze, jer da zalaze verovatno bi se ranije pokazalo ono što se sada “nenadano” otkrilo. Eventualno, može da ih zadesi neki prekršaj, tek “da se Vlasi ne sete”. I, posle samo par godina takvog poslovanja – afera, 12 miliona Eura gubitka! Mašala! Vodi se “ozbiljna” istraga. Hapsi se direktor i par njegovih saradnika. Dalje je to stvar nadležnih institucija, niko nije kriv dok se suprotno ne dokaže.

Idemo dalje, SPS će u “svom” preduzeću postaviti ponovo (svog) direktora. Ne daje ni da se poslovanje javnih preduzeća uzme u razmatranje – čak ni u sklopu razmatranja seta ekonomskih i poreskih propisa čime se Skupština upravo bavi. Zamagljuju se stvari, problem zamrzavanja plata i smanjenja troškova u javnim preduzećima na koji svi ukazuju, stavljaju u isti koš sa zamrzavanjem plata i penzija običnih smrtnika, koji ni sa ovakvim platama i penzijama ne mogu da sastave kraj s krajem, pa tako – kroz (opravdanu) brigu o najugroženem delu stanovništva provlače i javna preduzeća.

A da je u Galenici (nije samo Galenika u pitanju) vođena ozbiljna istraga, ko zna do čega bi se sve došlo. Pomagači i podstrekači se u krivičnom pravu kažnjavaju kao i učinioci. Nije Ognjenović uzeo svih 12 miliona, koliko se kaže da fali u kasi, samo za sebe. On je nesrećnik, kako piše štampa, pokušao uoči hapšenja da skloni u banku nekih par stotina hiljada Eura – tek toliko da ima za par ekselans advokate, o kojima sam takođe u ovim mojim crticama pisao.

Nisu samo javna preduzeća u pitanju. Tu su i banke. U ovoj zemlji se banke ne obijaju – iz banaka se pare uzimaju, od onih koji su zaduženi da ih čuvaju, pri čemu i oni što ih uzimaju i oni koji ih daju znaju da one neće biti vraćene. Naravno svako u tom dilu ima svoju ulogu i cenu. Da ne izmišljam, dovoljno je setiti se afere Agrobanke gde, gle čuda, ponovo u glavnoj ulozi neizbežni Lale Sekulić, a evo sada, čujemo, tu je i Razvojna banka Vojvodine.

U ozbiljnim zemljama postoje institucije – policija, tužilaštvo, sudovi, kojima je zadatak da se ovim pojavama bave. Kod nas sve češće nailazimo na slučajeve da su i “predstavnici” tih institucija involvirani u ovakve slučajeve, bilo direktnim činjenjem, bilo nečinjenjem onoga što bi po prirodi svog posla morali da čine. I o tome sam pisao u ovim mojim crticama.

Mi smo uspeli čak i sport da upropastimo, pa tako sada o našim sportistima čitamo samo kao o gastarbajterima koji se nalaze u inostranstvu na privremenom radu. Domaće arene smo prepustili domaćim gladijatorima egzotičnih naziva – Delije, Grobari, Varvari, Ratnici i sl. Oni što trče po terenu samo su dekor – glavna uzbuđenja se dešavanja na tribinama, trgovima, ulicama … Evo, čitam danas u štampi – Dečak od 13 godina je imao sreće, lekari će uspeti da mu spasu oko. A sve to povodom divljanja navijača na utakmici koja nije imala ni rezultatske neizvesnosti ni takmičarskog značaja. Čak su i navijači Spartaka došli iz Subotice da u Beogradu “organizovano” prave sranja, “navijajući” za svoj voljeni klub. Da ne zaostanu za Delijama i Grobarima. Pa šta će oni tek da rade na svom stadionu, u svom prirodnom ambijentu, gde će ih po svemu sudeći biti više od ostalih gledalaca.

Gde je tu sport. Šta će časni ljudi u upravama takvih klubova, do da štite one koji ta sranja prave – navijače kao svog “dvanaestog igrača”. Da nije toga i takve njihove uloge, zar bi iko pametan mogao i da pomisli da se Škundrić i Ružić, razumeju u sport. Nije, međutim, ni tu sve tako naivno. Navijači su, brojčano posmatrano, “dvanaesti igrač” i na izborima, a mogu, ako zatreba, da posluže i u druge svrhe.

Iz istih razloga režim toleriše i crkvu, koja se potpuno otela i postala država u državi – vodi svoju, ne samo crkvenu već i državnu politiku, zaglupljuje narod, zavodi čak i svoje poreze, živi u izobilju. Za vreme Tita su bili odvojeni od države, nisu smeli glavu da dignu. Sada su podivljali. Kao da žele da nadoknade propušteno. A aktuelna vlast ih takve kakvi su toleriše – ljube ih u ruke. Zašto? Pa zbog njihovog uticaja na narod – nije u ovoj zemlji bez značaja, ako crkva u svojim propovedima kaže glasajte za ovog, a ne za onog.

Ništa nam nije, al’ leka nam nema! To je jedan mnogo dobar vic, ali nije vreme za viceve. Jedina nada je da restaurirana naprednjačka stranka – ako im je verovati da je to zaista u pitanju, iskoristi svoju trenutnu popularnost, izađe na izbore osvoji vlast, rastera ove koalicione partnere i sama ili sa nekim drugim pokuša da spase državu od propasti. Ako to nisu bili u stanju da urade ove moderne demokrate, ni malo mi ne smeta da to uradi bivši radikal – Država je u pitanju!

DC, 28.05.2013.