Nobi Stajls i Vojislav Šešelj

maj 4, 2018 u rubrici Opančarski dnevnik 2017

U onoj čuvenoj fudbalskoj reprezentaciji Engleske koja je 1966. godine osvojila titulu svetskog prvaka, pored legendi Bobija Čarltona i Bobija Mura jedno od mesta u zadnjoj veznoj liniji bilo je rezervisano za Nobija Stajlsa u fudbalskom svetu i danas poznatom kao pojam za „kvaritelja igre“. I koliko god da je se svet divio lepotama igre one prve dvojice pomenutih, toliko je Nobi Stajls bio omražen. Ali, kao što rekoh, njegovo mesto u timu bilo je zagarantovano – on je jednostavno bio zadužen da već u začetku kvari akcije protivničkog tima, ne treba ni da naglašavam – svim sredstvima, kako dozvoljenim tako i nedozvoljenim.  Ta pravila su se zadržala i do današnjih dana. Gledam sinoć utakmicu između Liverpula i Rome. Roma rešila da nadoknadi negativnu razliku iz prethodne utakmice pa krenula svim sredstvima po igračima Liverpula, isto onako kao što su u prethodnom krugu nadoknadili razliku protiv Barselone, kada su takvom taktikom odsekli Mesija iz igre. Ovog puta je glavna meta bio Salah koji ih je u Liverpulu svojom igrom dovodio do ludila i bio glavni „krivac“ debakla od 5:2 i u tom delu ova ratnička strategija je uspela – Salah se toliko prepao, da se sticao utisak da bi najrađe pobegao sa terena. Krajnji rezultat je bio ipak na štetu Rome, no to za ovu priču nije ni važno – o Šešelju je reč.

Elem, taj čovek, imenom Vojislav Šešelj se bavi politikom i to onom najprljavijom – kvaritelj igre u najdrastičnijem smislu te reči. Pokušao je on na početku svoje političke karijere, ranih devedesetih godina, da se kandiduje i za najviše državne funkcije, no na našu sreću to mu nije uspelo, što nikako ne znači da je time otklonjen i sav njegov kvarilački uticaj na politiku koja nas proganja, nekako se poklopilo, od tih dana pa sve do danas. Taj njegov dar, koristila je obilato politika Slobodana Miloševića, a usuđujem se reći, koristi se obilato i danas. Da pomenem samo ove poslednje performanse koji su doveli do prekida posete hrvatske državne delegacije, potom onih napada u dvorani same skupštine na protivnike te njegove „politike“, do ovoga što preti da učini za koji dan u Hrtkovcima, jer da nije tako ova vlast bi znala kako da se obračuna sa njim. Ako se radi o onoj bruki u skupštini – onako kako predsedavajuća sudija presuđuje opozicionim poslanicima za neuporedivo blaže grehe, a ako je reč o javnim manifestacijama – onako kako su pre neki dan savladani i uhapšeni učesnici prvomajskih demonstracija koji su se usudili da nešto „neprilično“ (da li je baš bilo neprilično) zapitaju prisutnog ministra rada i socijalnog staranja.

“Prema podacima nevladinih organizacija, početkom 90-ih oko 450 porodica bilo primorano da napuste svoje kuće i odsele se u Hrvatsku. Haški tribunal je na suđenju priložio listu od 722 imena Hrvata proteranih iz ovog sela  i danas je u Hrtkovcima više od 600 kuća u kojima su nekada živeli Hrvati prazno” (Blic online, 14.11.2014). Do toga je došlo nakon Šešeljeve posete Hrtkovcima 1992. godine i za to delo je Šešelj presudom Haškog tribunala osuđen na 10 godina zatvora.

Šešeljev izborni rejting dramatično pada i on je očigledno rešio da pojača svoju kvarilačku aktivnost koja nailazi na prihvatanje ne samo ovde kod nas, već i u susednoj Hrvatskoj, na primer, jer svako ima svog Šešelja, a to obostrano oštrenje kopalja je dokazano političko sredstvo za pridobijanje domaćih glasova u vreme kada se očekuje donošenje nekih jako važnih političkih odluka – ko će još o tome da misli, kad je neprijatelj na vratima! i najnovija epizoda Hrtkovaca već danima traje. Šešelj ne odustaje od najavljene nove posete Hrtkovcima – na godišnjicu onoga što se desilo 1992 godine, vlast mu to zabranjuje – interesantno, po odluci suda iz formalno pravnih ratloga što daje pravo Šešelju da se žali, dakle nije pravosnažno odbijanje, a najavljeni Šešeljev performans je za dva dana. Igra traje, možda će Šešelju na kraju i biti ozbiljno zabranjeno to što je nameračio, ali rezultati zajedničkog performansa su već tu – reporteri iz regiona su, kažu, već zaposeli Hrtkovce, očekuje se uzbudljiva utakmica – Roma je eliminisana, Šešelj još nije!

A u svemu tome, žitelje Hrtkovaca niko i ne pita šta oni o tome misle. Reporteri javljaju da su zaplašeni i da se niko od njih ne usuđuje da daje izjave pod svojim imenom. A kažu, da u Hrtkovcima više i nema hrvatskih porodica, ali da ima dosta onih iz mešovitih brakova. I kažu da svi oni žive u miru – kome je u interesu da taj mir remeti? Reći će neko ono što se u tim razgovorima najčešće kaže – nisu ni Hrvati bolji! Naravno da nisu. Rekoh li gore da svako ima svog Šešelja.

Dragiša Čolić, 4.5.2018.