Idemo na lepše stvari. Juče su u Parizu svečano zatvorene Olimpijske igre. Bilans naše, nikad brojnije ekipe, je na kraju ispao dobar – 3 zlatne, 1 srebrna i 1 bronzana medalja.

Najpre o otpisanima. Novaku Đokoviću nisu davane prevelike šanse, ima 37 godina, stigli mlađi, osvojio je sve što se u tenisu da osvojiti, niko mu više – bar za duže vreme, ne može osporiti primat najboljeg svetskog tenisera svih vremena, a on se zainatio – nedostaje mu još samo olimpijska medalja. I – došao je do finala, garantovana mu je srebrna medalja, presrećan je, kao da ni on sam zna da ne može dalje, jer u finalu se sastaje sa „čudom od deteta“ Špancem, Karlosom Alkarazom, kome u poslednje vreme niko ne može da se suprotstavi. Kladionice, i strane i domaće, daju Alkarazu značajnu prednost. I, došlo je do meča, strahovali smo, ali Novak je zaigrao kao u najboljim danima, Alkaraz je delovao zbunjeno, 2:0 za Novaka – zlatna medalja, Novak je svojoj kolekciji trofeja dodao još dva – zlatnu olimpijsku medalju čime je kompletirao i tzv. zlatni slem i titulu najstarijeg tenisera koji je ikada osvojio zlatnu olimpijsku medalju. Bravo!

Vaterpolisti su čudna priča. Startovali su u grupnoj fazi takmičenja nikad gore. Izgubili su od autsajdera – Australije sa 9:3, Japan su jedva pobedili sa 16:15. Protiv Španije nismo ni hteli ni da ih gledamo. Ipak, zahvaljujući sretnom spletu okolnosti, uspeli su kao osmi – poslednji, da se kvalifikuju u plej of. A onda je krenula serija pobeda – Grčka, plasman u polufinale, SAD, plasman u finale, obezbeđena srebrna medalja – bravo, ko je to očekivao. U finalu igramo sa Hrvatskom, i tu nam se daju manje šanse, naši samouvereno izjavljuju – „idemo dalje! Pobedili smi i njih – ubedljivo, sve vreme smo vodili, na kraju dva gola razlike. Neopisiva radost, ljudi u odelima skaču u bazen. Nova zlatna medalja! Bravo!

Nepravda bi bila ne pomenuti ovde i treću zlatnu medalju koju su osvojili strelci Zorana Arunović i Damir Mikec. Oni su zadnjim hicima nadmašili Turke koji su pre toga bili u vošstvu.
Isto se odnosi i na „srebrnu“ Aleksandru Perišić u tajkvondu, koja je bila obrnute sreće. Vodila je u finalu, ali je na kraju izgubilai i osvojila je srebrnu medalju. Bravo!

Ispostavilo se da su Srbi i ovog puta potvrdili reputaciju – u reketu, pucanju i tuči. A kad je treč o Hrvatima to najbolje da prokomentarišem vicom koji se pojavio na društvenim mrežama – Ulazi Srbin u kafić u Splitu. Gazda, več sa vrata saopštava – Ovde se ne sme govorit o vaterpolu! A sme li o seksu, pita Srbin. A što ne bi moglo, kaže Hrvat. Al’ smo vas naguzili u Parizu, reče Srbin.

I na kraju košarkaši – posebna priča. Na svetskom prvenstvu, pre dve godine, bili smo drugi. U finalu smo izgibili od Nemaca. Francuzi, domaćini ovih olimpijskih igara nisu se kvalifikovali ni u prvih osami, u plej of i speh Srbije nije smeo da bude ponovljen, pa su moderatori startovali već od žreba. I gle čuda. U grupi smo sa istim društvom – Portorikom i Južnim Sudanom, samo što nam je ovog puta umesto Kine pridodata SAD, koja je došla sa nikad jačim timom – sa Lebronom Djejmsom, Kevinom Durantom, Stefom Kerijem. Računica je jasna – od Amerike ćemo izgubiti, a ako izgubimo i od Južnog Sudana koji igra divlju košarku (na svetskom prvenstvu su Boriši Simaniću odvalili bubreg), ništa od prolaza u dalje takmičenje.

I počelo je po projektovanom scenariju. Amerikanci su nas pobedili sa 26 koševa razlike. Međutim, koš razliku, koja je bila ključna za kalkulacje moderatora, smo popravili protiv Portorika, pobedom sa preko 40 koševa razlike. Ostalo je da u utakmici sa Južnim Sudanom vidimo ko ide dalje – oni ili mi. Oni su ponovo zaigrali svoju divlju igru – po tri igrača, na onog ko je u poziciji da da koš, a bilo je i otvorenih provokacija – udaranja glavom naših ključnih igrača, kako bi ih isprovocirali na reakciju i izbacili iz igre, no bilo kako bilo, pobedili smi ih i ušli u plej of.

U prvoj utakmici igramo sa Australijom, koja nas je ubedljivo pobedila na pripremnom turniru u Dubaiju. U prvoj četvrtini su nas „rasturili“ – 26 koševa razlike! Onda je Pešić popizdeo, pozvao ih na tajm aut, a ono što im je rekao nije za štampu. Trgli su se, zaigrali, nadoknadili razliku i pobedili!

Ali gle čuda – opet! U polufinalu ponovo idemo na Ameriku – jedini na turniru dva puta, Francuzi na Nemce – protiv Amerike ni jednom. A onda je protiv Amerike zaigrao i srpski inat. Dobili smo prve tri četvrtine, u četvrtoj na pet minuta do kraja vodimo sa 11 koševa razlike. Stiv Kari, selektor američke ekipe je u čudu, uvodi u igru i lebrona Dželmsa i Kevina Duranta i Stefa Kerija – nikad jača petorka nije zajedno zaigrala, umešale su se i sudije (opet nam sudi Panamac – iz zemlje koja nije poznata kao košarkaška), viđao sam da neko u jednom napadu da 4 koša (3+1), ali 6 (3+3, nisam. Naši lete po terenu, borba za svaku loptu – jednu našu loptu (preko polovine terena) sudije dodeljuju Amerikancima – izgubili smo.

Svi su u transu. Stiv Keri, selektor američke ekipe, čovek koji je koje kao igrač, koje kao trener osvojio 9 NBA prstenova kaže da bolju utakmicu u životu nije video. To je komliment vredniji od zlata.
Even Turner, bivša NBA zvezda, koji je takođe gledao utakmicu, na društvenoj mreži X je napisao: „Ako reprezentacija SAD izgubi ja ću sinu dati ime Nikola Bogdanović Tarner“.

A onda su moderatori, napravili zadnji gaf – utakmica za bronzanu medalju Srbija – Nemačka će se igrati u jutarnjim satima, a njihova utakmica sa Amerikom uveče u 21h. Na svetskim takmičenjima to još nije viđeno – obično se za bronzu igra pre glavne utakmice, ili ako postoji mogućnost prethodnog dana.

Naši su u borbi za bronzanu medalju glatko pobedili Nemce, Amerikanci su u borbi za zlato glatko pobedili Francuze – tu više nije bilo prilike za nove gafove.

Osvojili smo bronzu, vredniju od zlata.

I šta da rade naši – da čekaju 8 sati da bi primili bronzanu medalju? Otišli su u kafanu. A kako je tamo bilo iz pera Arsena Čarkića:

„Nisam gledao dodjelu medalja nego sam (budala) otišao na Tviter da probam da shvatim šta se to danas/noćas događalo nakon utakmice i zaključio sledeće:

Dodjela medalja je kasnila jer su organizatori pokušavali da pronađu košarkaše Srbije po Parizu, na kraju su ih našli u grilu „Kod Miće Lepog“ u 18-tom arondismanu (il što bi se reklo kod nas „becirku“).

Na molbe i objašnjenja ljudi iz organizacije da jednostavno moraju da se pojave na dodjeli medalja i odgovor „A što mora, zabole nas patka za vaše pederske medalje“ konačno su uspjeli da ih privole ali pod uslovom da Žan-Žak Furnije (glavni organizator završne dodjele medalja u Bersiju) prije američke himne otpjeva „Ptico moja bijeli labude“ od Bajage Malog Knindže. Žan-Žak za naše medije kaže da nije bilo lako, ali je uspio, te dodaje da smatra da je jedan od najvećih uspjeha bio i to što ih je ubijedio i to da harmonikaš ne može da dobije medalju i da vlasnik bifea „Kod Miće Lepog“ ne može da organizuje dodjelu medalja, te da oni ne mogu da igraju sutra i vaterpolo meč, odnosno da su Olimpijske igre za njih večeras završene. U međuvremenu Bogdan je od konobara tražio zastavu, a Jokić od predsednika FIBA koji je krenuo da ga nešto pita tražio „punjenu gurmansku“.

Aleksa Avramović je izgrlio sve prisutne u dvorani, Jokić je pitao LeBrona „jeste dobili?“, Bogdan je šefu Olimpijskog komiteta tražio da se odmah produži za Los Anđeles i da iduće Olipmijske igre počnu u ponedeljak, a Dobrić je tražio da se uvede nova kategorija za „MVP-ja sa najviše promila alkohola u krvi“ pošto je Jokić već prvi u poenima, skokovima, asistencijama i ukradenim loptama. Gudurić u međuvremenu objašnjava Avramoviću zašto „rakija nije google translate“ i da ne pokušava da sa svima u sali priča na njihovom maternjem jeziku.

Za to vrijeme ekonom reprezentacije objašnjava Žan-Žaku šta je rasol i zašto mu treba, a on za to vrijeme objašnjava košarkašima Amerike i Francuske da bronza nije „glavna medalja“ i pokušava da ih oraspoloži. Istovremeno Kevin Durant drnda mobilni telefon i po Tviteru se svađa sa ljudima iz Denvera i Kolorada koji mu šalju komentare da neće nikad biti bolji od Jokića dok ne nauči da pjeva „Volimo te otadžbino naša“. Marinković nudi LeBronu petsto evra da mu proda mvp trofej sa objašnjenjem „Treba mi za mog brata Nikolu, šta te boli patka i ti si ga kupio.“ Pešić za to vrijeme nekom rumunskom novinaru objašnjava da oni nisu tražili da budu nebeski narod, već da on funkciju selektora obavlja božanskim proviđenjem „vrlo odgovorno“ i nastavlja da mu objašnjava nijanse u pripremanju janjetine s ražnja u Pirotu u odnosu na Paraćin. Na dva metra od njega pomoćni trener domaćim medijima objašnjava da je njegov najveći profesionalni uspjeh u životu to što ih je uopšte doveo na dodjelu medalja. Iza njih Milutinov pokušava da nagovori Avramovića da prestane da grli Gasola jer čovek mora da ide kući.

Uglavnom, Olimpijski komitet je na osnovu gorkog iskustva ove olimpijade zaključio da se više nikad utakmica za bronzu neće igrati u ranim jutarnjim časovima.

Kad su se konačno popeli na postolje čudno su se ljljali, pa će ostati upamćen i Pešićev vapaj – Bože, samo da ne popadaju sa ovog postolja.

U mom selu ima jedan opančar.
Što on pravi dobre opanke !
Obuješ ih, popenješ se na soliter
i skočiš sa desetog sprata,
ti se razbiješ ko….., a opancima ništa!

Dragiša Čolić, 12.8.2024.