Ova država je otišla u Q…

oktobar 21, 2016 u rubrici Opančarski dnevnik 2017

       I zato više neću da pišem. Svi su isti. Predstoji nam period odluke – pritiskaju nas i sa istoka i sa zapada, traže da se izjasnimo – hoćete li sa njima ili sa nama? Irelevantno je za ovu priču ko su „mi“ a ko su „oni“. I jedni i drugi traže da se izjasnimo. Vreme laviranja – ni tamo, ni tamo, je iscurelo. Đavolski je teško doneti pravu odluku, a i ko da je donese, jer mi se još uvek delimo – na četnike i partizane, na komuniste i antikomuniste, na drugosrbijance i valjda prvosrbijance – šta god to značilo, jer ako postoje ovi drugi mora da postoje i oni prvi, a ako vam i dalje nije jasno ko je ko, pitajte Dragana J. Vučićevića, na žute i plave, na patriote i izdajnike … na „intelektualnu elitu“ koja ne voli Vučića i elitu koja voli Vučića. Kod ove poslednje – naročito, mada ne i ekskluzivno, postoji i podvrsta na one koji se u intelektualce upisuju po skraćenim, u poslednje vreme opšte poznatim metodama, čiji je broj naglo porastao od kako je njihovim rodonačelnikom proglašen – opravdano ili neopravdano ovde se ne upuštam u to, aktuelni predsednik države, jer ako je neopravdano, onda je on morao biti svestan svoje uloge i odgovornosti u državi koju vodi i to na jasan i uverljiv način demantovati – što nikada na takav način nije uradio, a ne da dozvoli da po principu – ako može On mogu i ja, to uzme toliko maha i uruši čitav sistem vrednosti u zemlji.

       Predstoji i vreme političkog razotkrivanja – pomiriti se sa gubitkom Kosova ili ne. Tu će na posebnoj muci biti oni koji su i najodgovorniji – Nikolić i Vučić, jer u sećanju su njihovi tvrdi „patriotski“ stavovi kada su tada aktuelnom predsedniku, „žutom“ Tadiću – bez želje da branim tu političku zamlatu, zamerili što je se na jednom međunarodnom skupu u Dubrovniku rukovao sa zloglasnim Tačijem, da bi potom, kada su oni došli na vlast, predali Tačiju i mnogo više od toga, plaši me i celo Kosovo, jer da nije tako zašto bismo se sada uopšte bavili pitanjem imovine na Kosovu, ako je to sve naše.

       Na žalost ni to razotkrivanje neće biti ni lako ni objektivno, jer čitava zemlja je podeljena na onih „preko 50% koji i dalje glasaju za ovu vlast“, a tu ima i mnogo ne samo političkih preletača već i onih koji su „trbuhom za kruhom“ prešli u vladajuću partiju, jer su u ovoj zemlji samo tako mogli doći do posla, pa sad – opravdano, moraju to i da čuvaju, jer u protivnom dolazi ono – zašto smo (se) krečili.

       Neće to razotkrivanje biti ni bezopasno, jer valja priznati da u ovoj zemlji pored vojske i policije postoje i takve paravojne jedinice koje u slučaju potrebe mogu čas posla da navuku fantomke, sednu u bagere i počnu da ruše ono što im se ne dopada. Bazu za to vidim pre svega u komunalnoj policiji koja se brzo transformiše u klasičnu policiju – evo kažu da dobijaju i pendreke, a onda se postavlja pitanje u čemu je razlika, jer britanski policajci, na primer, poznati „bobiji“, takođe od oruzja imaju samo pendreke.

       Tu je i prava paravojska „navijača“, za koju samo naivni misle da je njihova pretežna delatnost vezana zaa fudbal, koja se čas posla može privesti određenoj nameni, ne iz ljubavi prema ovom ili onom političaru, već prema vlasti koja im omogućava da rade ovo što rade a da zato krivično ne odgovaraju. Zar nije čudna nedavna izjava premijera – poznatog po tome da može i ono što niko ne može, da jedino navijačima ne može da stane na kraj.

       Nisu ni oni iz „intelektualne elite“ nevini. Oni su, samozaljubljeni u svoju vaskoliku pamet, zatvoreni u svoje krugove koji sarađuju sami sa sobom, bez želje da se udruže i osmisle neku zajedničku akciju. Ako ne verujete pokušajte da uđete u te krugove – na primer u medijsku sferu, bez obzira da li se radi o štampanim ili elektronskim medijima. Ako ste u uverenju da to činite preko društvenih mreža, varate se jer oni poznati su tu zbog sebe a ne zbog vas. Da budu praćeni, a ne drugog da prate. Ispašće da imam nešto protiv Dejana Mijača ili Olje Bećković, ali eto primer je od juče pa je tako ispalo. Olja Bećković je sve nas o jadu zabavila ukidanjem „Utiska nedelje“ i to jeste šteta i mi smo joj se svojom podrškom i odužili i odužujemo, a ona i dalje „samopati“ nad svojom sudbinom, piše kolumne u Blicu o čika Dušku Radoviću, intervjue u NIN-u sa Dejanom Mijačem koji je izgleda u fazi – slabo pamti, brzo zaboravlja, a da niko i ne pokušava da mu na to ukaže – o svojoj antikomunističkoj prošlosti (komunisti – šta to beše?), o Ivanu Stamboliću, sa sve dijalogom, koji je vodio sa njim „posle 5. Oktobra“ i koješta još. Dobro, stariji je čovek, mogao je da pobrka datume, ali kako može da pobrka i to da Milošević posle „5 oktobra“ nije više ni bio aktuelan, pa nije ni mogao tada da organizuje onu bezočnu otmicu i likvidaciju Ivana Stambolića – uradio je to pre 5. oktobra. Čemu takve kolumne i takvi intervjui. Znaju li naši veleuvaženi – toj se kategoriji obraćam, medijski poslenici šta je angažovano pisanje.

       Ili, političke partije – one opozicione. Pokušajte da se ozbiljno angažujete u nekoj od tih partija. Rado će vas prihvatiti, zbog eventualne partijske članarine, čak će vam i knjižicu dati, a još kad biste mogli unapred potpisati da ćete na predstojećim izborima i glasati za njih – to bi bila prava stvar, ali onog momenta kad im se učini da biste vi svojom pameću i angažovanjem mogli postati konkurencija  lideru – zvao se on Tadić, Šutanovac, Radulović ili Čeda Jovanović, o Draškoviću i da ne govorimo, tu će biti i vaš politički kraj u toj partiji. I šta onda da radite – da i vi osnivate svoju političku partiju?!

       I zato – od mene nema više. Kraj. Ako je za vajdu bilo, drago mi je.

Dragiša Čolić, 21.10.2016.