Predlog budžeta kojim je, kako je najavljivano, trebao da započne radikalni zaokret najkraće nazvan – ne može se trošiti više nego što se zaradi, je objavljen, a u njemu – sve po starom, uz manje kozmetičke promene. Niko da zagrize u „svetu kravu“ zvanu administracija i javna preduzeća. Odeš u opštinu, a tamo njih četvoro sede na jednoj stolici. A usluga – u obrnutoj proporciji od broja zaposlenih. Za ono što bi moglo odmah da se završi jednostavnim uvidom u kompjuter, čeka se po 15 dana. Jedan referent treba da pogleda u kompjuter, drugi da odnese šefu na paraf, treči načelniku na potpis i natrag – istim putem. Samo su takse u funkciji povećanih budžetskih potreba. Ista je situacija i sa administracijom na republičkom nivou. Sve su se tu ispozapošljavali razni partijski zaslužnici treće klase, oni nedoškolovani koji nisu hteli na zanat, a ni škola im se nije dopadala, jer samo budale uče, a može to i kraće. To su oni iz  kategorije – studirao na …. Oni koji su lepili izborne plakate, sedeli u biračkim odborima, brojali listiće, pridržavali biračke kutije …. pa sad partija došavši na vlast treba da im se oduži.

       Sa javnim preduzećima je još gore. Ta preduzeća, večito u gubicima, pored istog administrativnog sindroma, služe i za namirenje partijskih potreba one partije koja ih je po koalicionom sporazumu dobila kao svoj partijski plen. Ima li ikog ozbiljnog koji smatra da je onaj nesrećni Ognjanović ili kako se već zove, koga je SPS doveo na čelo Galenike, one milione evra koji su nestali za kratko vreme njegovog rukovođenja sve uzeo za sebe.

       Nisam pročitao da su ta preduzeća dostavila novom ministru privredne svoje “lične karte” koje je ovaj ispravno od njih zahtevao, a bez toga nema ozbiljnog pristupa tom problemu. Pisalo je o opstrukcijama koje se po tom zahtevu čine, a nije pisalo da je neko od trojice najkompetentnijih takav zahtev i podržao.

       Ni radnici, oni što zaposedaju pruge i prave ogromne štete onima koji treba da plate to što oni zahtevaju, nisu nevini. Ima svakako među njima i stvarno ugroženih a ima i onih koji dođu ujutru na posao – upišu se, a onda kroz žicu, pa na posao kod privatnika, koji ih naravno ne prijavljuje, jer će oni na onom “pravom” poslu zahtevati zdravstveno osiguranje i povezivanje radnog staža. Ko može da veruje da neko može da radi a da deset godina ne primi platu. A povrh svega tu su i oni koji spadaju (i po zakonu) u posebno zaštićenu kategoriju – sindikalni funkcioneri, koji ne mogu da se dogovore ko su od njih reprezentativni pa su se svi samoproglasili takvim. A među njima se krije i najveći broj broj manipulatora.

       I sve to tako funkcioniše godinama i niko od najodgovornijih da ozbiljno zagrize u taj problem, jer ako u to krene – odoše glasači! A došli smo već u fazu da više ima ovih gore pobrojanih od onih koji stvarno i rade, pa tako i dalje problem rešavamo linijom manjeg otpora.  Plašeći se da oni prvi ne izađu na prugu opterećujemo ove druge, sve dok se i oni ne priključe onima prvima. Normalno je što onda moramo i dalje da se zaduženjemo u inostranstvu, a tu se onda nešto ne rimuje – štedimo tako što i dalje zajmimo.

       A kad smo kod rime, da malo razvedrimo stvari – Učiteljica objašnjava deci šta je to rima, pa pita Pericu da kaže neki primer. – Eno gnjurca, voda mu do kolena, reče on. – pa gde ti je tu rima kaže učiteljica. – Kad bude plime biće i rime, odgovori ovaj.

       Ni kod nas nema plime.

DC, 10.11.2013.