Priča o ekonomiji

27 marta, 2013 u rubrici Kolumne

Nedavno sam napisao kraću crticu o Dingiću, pa su neki to odmah povezali sa našim novim Ministrom ekonomije, finansija, regionalnog razvoja, monetarne, fiskalne i sličnih politika. Ja naravno sa tim nemam nikakve veze. Naprotiv, ja mislim da  su ideje Gospodina Dinkića, kao kontrapunkt  savremenim ekonomskim, finansijskim, razvojnim, monetarnim, fiskalnim i sličnim teorijama, veoma korisna društvena pojava, čije će ideje generacije izučavati, te tako doprineti istorijskom razvoju ekonomske misli i to na globalnom planu. Nešto slično, kao svojevremeno misli Mao Ce Tunga, ako se toga sećate.

Dobro, ne morate da idete toliko daleko – dovoljno će biti da se setite Kardelja. A za one koji se ni njega ne sećaju, moram, u nedostatku nečeg boljeg, da plagiram samog sebe iz nedavno objavljene knjige O OPANČARIMA I OPANCIMA:

„U međuvremenu, kad pomenuh ideju, setih se još jednog vica. Ne, nije vic, stvarno je tako bilo. Pošao Kardelj u jutarnju šetnju Brdom kod Kranja i sretne seljaka sa kravom. Kud ideš prijatelju, pita ga Kardelj. Vodim kravu kod veterinara, odgovori mu ovaj. Nemoj da trošiš pare, vrati se kući, napuni korito vodom i stavi kravine prednje noge u korito. Ozdraviće. Seljak, sav srećan, vrati se kući i uradi kako mu je Kardelj rekao. Sutradan, Kardelj opet sretne čoveka sa kravom. Kravi nije bolje. Pogrešio si, kaže Kardelj, trebao si da staviš kravine zadnje noge u korito. Seljak opet posluša. Sledećeg dana Kardelj ponovo sretne seljaka – bez krave. Šta je s kravom, pita Kardelj. ‘El ozdravila? Crkla, odgovori seljak. Šteta, reče Kardelj – imao sam još ideja, stavi ruke na dupe i nastavi da šeta Brdom kod Kranja. Za neupućene, naročito ove mladje, jer to ne mogu da nadju na Internetu – Kardelj je, posle smrti još poznatijeg Borisa Kidriča, bio najveći jugoslovenski ideolog – tvorac čuvenih Ustava iz 1974 i ostalih, koje smo mi, ondašnje generacije morali da izučavamo k’o misli Mao Ce Tunga, a ne da se zajebavamo kao vi sada”.

Ja mislim da je Mlađan Dinkić naš novi Kardelj, a da bismo ih ipak razlikovali, nazovimo ovog našeg, iz milošte – mali Kardelj. A da se ne biste pitali otkud mi sad padoše na pamet i Kardelji i Mao Ce Tung i Dinkić, reći ću vam da je povod tome najnovija ideja malog Kardelja, objavljena ekskluzivno na Sajmu automobila – jednoj od preostalih ekonomskih manifestacija od kakvog takvog značaja kod nas, koji se ovih dana održava u Beogradu. Radi se o Uredbi po kojoj će prodaja najnovijeg kragujevačko-italijanskog modela Fijata 500 L, biti subvencionisana iz državnog budžeta sa nekih 3000 evra, pa će tako kupci ovog automobila moći da ga dobiju za 10.900 evra, umesto 13.900 kliko on inače stvarno košta. Uz sve to građani će imati mogućnost da ovaj automobil uzmu i na kredit sa rokom otplate od pet godina, sa takođe subvencionisanom godišnjom kamatom od tri odsto, tako da će rata kredita iznositi svega oko stotinak eura, pa je odmah ovaj model nadmašio popularnost legendarnog „fiće“ i dobio novi naziv – Fijat 500L Nacionale.

Nažalost, za ovu genijalnu ideju malog Kardelja ambasadori zemalja Evropske unije čiji su proizvođači na srpskom tržištu oštećeni zbog odluke da se omogući kupovina Fiatovih automobila po sniženoj ceni sa subvencionisanom kamatnom stopom, su popizdeli. Najavili su kolektivni demarš srpskoj Vladi, a francuski ambasador se na Sajmu i direktno obratio izlagačima. Ovi su pak, sa svoje strane, najavili čitav niz mera – bojkot Sajma, protest upozorenja od jednog sata dnevno, majce sa natpisom – I OVI BI MODELI MOGLI BITI JEFTINIJI ZA 3.000 EVRA, do kolektivne tužbe za naknadu štete zbog nelojalne konkurencije.

Mali Kardelj, duboko ubeđen u genijalnost svojih ekonomskih i sličnih ideja, se na to ne obazire. Spremno je odbio sve napade uz pomoć, takođe svoje, ekonomske ideje koja je već poodavno na delu – da tu nije u pitanju subvencionisanje pomenutog automobila, već subvencionisanje novih radnih mesta koja će biti otvorena u kragujevačko-italijanskoj fabrici automobila i to po staroj ceni od 10.000 eura po radnom mestu, pa će se eto, to samo posredno odraziti i na cenu pomenutog automobila.

Pošto francuski i drugi ambasadori nisu imali ideja kako da odgovore na ovaj vispreni odgovor našeg malog Kardelja, ja bih nešto pitao – ako dozvolite:

– Pošto se radi o zajedničkoj proizvodnji i prodaji automobila, da li će i italijanski partner srazmerno participirati u subvencionisanoj ceni od 3.000 eura po automomobilu ili će taj trošak biti isključivo na teret srpskog budžeta, te s tim u vezi i pitanje – kako će se to odraziti na pretpostavljam precizno regulisane međusobne odnose ugovornih strana.

– Ako je to tako, a po svemu sudeći jeste, zašto bi mene – ako poželim da iskoristim priliku i kupim taj automobil pod tim uslovima, a imam para, subvencionisali ostali građani Srbije koji plaćanjem poreza finansiraju budžetsku potrošnju – čak i oni koji nemaju para ni za kakav automobil.

– Koliko zapravo košta taj automobil? Da li je njegova proizvodna cena konkurentna na tržištu ili ćemo i ubuduće da subvencionišemo njegovu prodaju na teret svih građana Srbije, a ako je tako nije li to nova “Željezara Smederevo” u nastanku – Rodilo se pa mora da se ljulja.

–  Da li su ikada objavljene nezavisne analize ovakvih ekonomskih poduhvata, te s tim u vezi i pitanje – dokle će da se državni budžeti usvajaju Zakonom, a njihovo trošenje Uredbom, koju, kako je poznato, predlaže samo nadležno ministarstvo, a usvaja Vlada, obično jednoglasno, jer ostala ministarstva ne žele da se mešaju u “tuđa posla”.

–  Kako se ovakva ekonomska politika uklapa u stroga pravila Evropske unije po ovim pitanjima, čijem priključenju, kako se od državnih zvaničnika saopštava, iskreno stremimo.

DC, 27.03.2013.