Projekat „Potencijal f(p)orte“ – made by Miilan St. Protić*

oktobar 9, 2018 u rubrici Opančarski dnevnik 2017

*Zašto porte umesto forte – prvo, da me proizvođači ovog poznatog preparata za potenciju ne bi provalili pa optužili za plagijat, a drugo –  da ne prođem ko Milan St. Protić, koji je očigledno počeo neumereno da koristi taj preparat, pa praši li praši po medijskoj  scceni Srbije. Dakle, ne Hanibal ante portas (Hanibal je pred vratima, što bi rekli stari Rimljani), već Milan St. Protić (dalje: MStP), ante fortas! (šta god to značilo).

U opširnom inteervjuu koji je objaavljen u jučerašnjem broju Blica, ovaj uvaženi eks političar, a danas još uvaženiji istoričar, govori i o opoziciji – Saša Janković je otprilike drugi Koštunica (slažem se), Sašu Radulovića i ne pominje, valjda zato što su ovoga već odavno svi pročitali, pa MStP svoju pozornost usmerava na Đilasa i Jeremića – naravno u negativnom smislu, samo malo finije od aktuelne vlasti, pa kaže – citat, uokvireno u anterfileu:

„Prvo, Đilas je došao na političku scenu zahvaljujući dobroj volji Borisa Tadića i pravo je ušao u vlast, isto kao i Vuk Jeremić. Oni nemaju opozicioni staž ili ga imaju minimalno. S druge strane, ne mislim da većina Beograđana ima pozitivno mišljenje o Đilasu kao gradonačelniku, nemam ga ni ja. Vuk Jeremić je više stranac nego što je ovdašnji građanin, bez obzira što pokušava da se izda za iskrenog patriotu, to građani prepoznaju i on ne može da privuče birače.“

Analizirajući ovo što MStP reče, ispada:

  • Da nije bilo dobre volje Borisa Tadića, Đilas ne bi ni došao na političku scenu iz čega eto saznadosmo od ovog vrsnog istoričara kako se na političku scenu uopšte i dolazi. Ova teza nije nova. Istu tezu su uoči poslednjih beogradskih izbora zastupali Tadić i Šutanovac – Ako Đilas hoće da Demokratska stranka (DS) stane iza njega, on treba najpre da vrati dug DS-u, a taj dug se sastoji u tome što on nikad ne bio popularan koliko jeste da mu to DS nije omogućio. Čitaj (ja ne umem drugačije) najpre ti podrži nas pa ćemo sledeći put mi tebe! Naravno, Đilas ih je odjebao (izvinjavam se MStP-u na ovom narodnom izrazu, ničeg odgovarajućeg tome nisam znao da se setim), izašao i bez njih na izbore i osvojio deset puta više glasova nego njih dvojica zajedno. Šutanovca je to koštalo daljeg vođstva DS-a, dok za Tadića ne postoje podaci, jer se njime, kao političarem, niko više i ne bavi. A što se tiče MStP-a, slutim da će i on, ako se ne seti nečeg pametnijeg, proći kao i ova dvojica.
  • Da ako imaš manje od 50 godina, ne treba ni da pretenduješ na išta ozbiljno u ovoj (našoj) politici, jer nemaš dovoljno opozicionog staža, a pod tim se podrazumeva samo ono što smo mi radili devedsetih godina. Ne znam koliko Đilas ima godina, mislim a je on tu negde oko 50, jer sam negde pročitao da je u to vreme bio student – aktivan (što se po MStP-u ne broji), čak toliko aktivan da je zvanično, u ime studenata, pozvao Miloševića da podnese ostavku.
  • Da većina Beograđana nema pozitivno mišljenje o Đilasu kao gradonačelniku – Tačno. Većina Beograđana je izabrala Vesića, pardon, onog hirurga sa Dečije hirurške klinike, zaboravio sam mu ime.
  • Da ni on lično nema pozitivno mišljenje o Đilasu kao gradonačelniku – zaašto, ne kaže, jer se apsolutne istine ne dokazuju. Nije on jedini koji smatra da se njegove istine ne dokazuju – imamo mi već jednog takvog, još nam samo MStP fali. A nije to ni nova pojava – sećam se davno je to bilo, bio sam mlad student beogradskog pravnog fakulteta i predavanje nam je držao Josip Đerđa, vrsni diplomata – stariji će se možda i setiti tog imena, koji je evocirajući svoje uspomene iz diplomatske prakse, rekao da je sreo i velikog francuskog predsednika Šarla de Gola, o kome je uz sve opštepoznate hvalospeve rekao i sledeće – Znate, on je čovek koji često, u nedostatku drugih argumenata, zna da kaže – To je tako, jer ja mislim da je to tako! Takve ljude će te, napomenuo je usput Đerđa, sretati često u životu, ali upamtite jedno – Ono što je dozvoljeno Jupiteru, nije dozvoljeno i volu, sigurno ste čuli za tu latinsku izreku.
  • Da je Jeremić „više stranac nego što je ovdašnji građanin, bez obzira što pokušava da se izda za iskrenog patriotu, to građani prepoznaju“, te da ni on ne može da privuče birače – čovek treba da bude isuviše maliciozan pa da za čoveka koji je pun mandat proveo na funkciji Predsednika Generalne skupoštine Ujedinjenih nacija, što je čast koja se nije ukazala ni jednom funkcioneru ni Srbije, ni one šire Jugoslavije, kaže da je on u svojoj zemlji više stranac nego iskreni patriota.

* * *

Slutim da je ovde u pitanju nekakav smišljeni projekt, jer koji bi razlog bio da se Milan St. Protić posle dvadesetogodišnjeg sna probudi i ovoliko zaređa po medijskoj sceni Srbije. Nemojte se iznenaditi ako se uskoro iza njega pojavi i glavni glumac. Tipujem da bi to mogao biti Vuk Drašković, glavom i bradom lično, jer ne samo da je MStP opčinjen likom i delom tog čoveka, već i zato što oni dele iste nazore o obnovi monarhije na ovim prostorima, što bi mogao biti i lajtmotiv ovog projekta.

MStP je posle  5. oktobra 2000.  bio nekih par meseci gradonačelnik Beograda – bio pa pobegao (ili su ga odatlle makli – nije objavljeno), pa je potom nekih par meseci bio ambasador u Americi – bio pa pobegao (ili su ga odatlle makli – nije objavljeno). Nakon toga se ućutao nekih skoro dvadesetak godina, da bi se evo ponovo pojavio sa puno žara.

Pitam MStP-a otvoreno – da li mu se u vođenju Beograda više sviđa period iz kraja devedesetih kada je Beograd vodio SPO, čiji je lider i tada bio Vuk Drašković, ili period kad ga je vodio Dragan Đilas. Da budem još konkretniji – da li je Beograd, od Turaka do danas, bio ikada više opljačkan nego u vreme kad ga je vodio SPO?

Nedavno sam pokušao da polemišem sa MStP (nije mi odgovorio), povodom nekih stavova koje je izneo u jednom od pomenutih nastupa, pa da ne izmišljam iznova, evo šta sam tim povodom napisao – možda i to kazuje nešto o tom projektu.

Deo odgovora – povodom polemike započete intervjuom Milana St. Protića o ulozi DOS-a

“Ovi su došli jer smo mi pali na ispitu. Zoran je to platio glavom i on se oprao. A mi ostali?”

Koji ostali? I sad bih ja mogao da analiziram svakoga od preostalih, a neću – govorim ovde samo o jednom, htedoh da kažem najgorem od svih, ali ispašće da su svi bili loši – o Vuku Draškoviću je reč. Nisam ja Milane bio direktni učesnik tih događanja – Vi jeste, ali sam pratio to, pa o tome i pisao, tako da bih voleo – prijatelji smo na FB, da čujem Vaš komentar o tome, pa i da me kritikujete, naravno.

Elem, da se vratim na Draškovića. Nesporno je da je on vešt pisac, ali ako zavredni da neko jednog dana ozbiljno analizira njegove tekstove a posebno njegovo delovanje, neće biti teško da se ustanovi da je u pitanju veliki manipulator – jedan od najvećih koliko ja ovako vremešan pamtim.

Pre svega, Drašković je bio aktivni učesnik svih dešavanja na ovim prostorima od “devedesetih” do danas – počev od saradnje sa Šešeljem (i Vučićem, tadašnjim Šešeljevim pripravnikom, podrazumeva se) na projektu “Krlobag – Ogulin – Karlovac – Virovitica”, što bi se moglo uzeti kao prapočetak svih potonjih dešavanja u ovom region, pa sve do danas – da, i danas je on aktivan igrač iz senke, a ako ne verujete potražite njegov tekst ”Kosovska stvarnost („Blic“serijal, 7.8.2017).

Drašković je bio i direktni učesnik dešavanja – učesnik u vlasti, u događajima koji su prethodili bombardovanju. Potražite o tome na www.opancar.com moj tekst pod naslovom “Nešto mi tu fali…”,  pisan kao reakcija na njegov gore pomenuti tekst “Kosovska stvarnost”. Već i samo ta dva teksta bi bila dovoljna da opravdaju epitet manipulatora koji mu gore dadoh, ali da se vratim na vreme početka DOS-a o čemu zapravo Vi govorite. Govoreći o tom periodu u knjizi O OPANČARIMA I OPANCIMA (Beograd, 2012), ustvrdio sam, ispravite me ako grešim, da je Drašković – uguravši se (po meni neopravdano) posle bombardovanja i u taj pokret, tamo dobrano smetao i da mu je najvažnije bilo da potisne Đinđića i stane na čelo tog pokreta. To je i rezultiralo time da se radi  “mira u kući”, na čelo tog pokreta stavi Vojislav Koštunica, potom da on bude kandidovan i za predsednika, te da u tom svojstvu, posle petooktobarskih dešavanja poseti i Miloševića – nikada nije saopšteno o čemu su oni tada razgovarali, ali se verovatno slažete sa tim da momentum petog oktobra nije dovoljno iskorišćen, dobrim delom i zbog vođenja zemlje, onako kako ju je Koštunica vodio (da ne propustim i ovde da pomenem Draškovića, koji je i u tom periodu bio aktivni učesnik u vlasti), no da ne širim priču i na Koštunicu, jer to je posebna priča.

Ono što ovde hoću da istaknem je da je Drašković u svim tim dešavanjima bio učesnik i to uvek na “pravoj strani”. Čak bi se to moglo odnositi i na period koji Drašković tako žestoko, kad je reč o nekim poređenjima, čak i bezobrazno čini, u svom tekstu “Stražar u logoru”. Nije posebna mudrost ustanoviti da “Služba” u nas nije nikada rasformirana. Dovoljno je pomenuti da njeni arhivi do danas nisu otvoreni, ali je u kontekstu ove priče za mene posebno interesantno da li bi Drašković o tome tako pisao, da mu na Ibarskoj magistraali nisu pobijeni i bliski saradnici i bliski rođaci, a još interesantnije kako čak i sa takvima on može da sarađuje.

Ne bih ovde širio priču ni na vreme posle onog tamo rata. Najbolju ocenu tog perioda dala je Slobodanka Turlajić u serijalu “Partokratija – kancer demokratije”:“Naravno da smo mi posle revolucije, 1945. godine, imali jednu jako jaku totalitarnu partijsku državu, ali je ta partijska država polako slabila i prelazila u pravnu državu”.

Važnije bi u kontekstu njegovog teksta “Stražar u logoru” bilo da Drašković otvoreno odgovori na bar neka od sledećih pitanja – da li je on bio član te omražene partije, jedine u toj po njemu omraženoj državi, da li je bio tzv “aktivista” te partije ili samo njen obični član, te ako je bio samo običan član kako se u tom vremenu moglo desiti da se on pre toga novinarčić u sindikalnom listu “Rad”, nađe 1975. godine u Lusaki, kao dopisnik tada državnog lista “Politika”.

Ja sam o Draškoviću dosta tekstova napisao, jer je on takav kakav je moja večita inspiracija – potražite na gore pomenutom sajtu www.opancar.com Čak bi se moglo reći da sam svojevremeno zahvaljujući njemu i nastavio da pišem kad sam ga na televiziji u nekoj emisiji čuo kad reče nešto u stilu – Da sam znao da će ovakva žetva biti drugo bi seme sejao. Bilo je to tada, a i sada, za mene – što je mnogo, mnogo je (Dragiša Čolić, 27.8.2018).

Neće se Milan St. Protić javiti, džaba muzika koju sam u intermecu pustio … (2)

… neće ga ni to pokrenuti. A neće se javiti iz bar dva razloga. Prvo, gde ste videli da javne ličnosti, posebno one važne – a Milan St. Protić očigledno sebe takvim smatra, komuniciraju sa građanima koji nisu javne ličnosti, jer podrazumeva se da oni nisu važni. Njihovo je da javnosti saopšte svoje misli. Ja ti rekoh – a ti, ko te ….

Drugi razlog, važniji za temu o kojoj govorimo – polemika povodom intervjua Milana St. Protića o ulozi DOS-a – “Ovi su došli jer smo mi pali na ispitu. Zoran je to platio glavom i on se oprao. A mi ostali?”, je u tome što je on očito slab prema liku i delu Vuka Draškovića, jer mi – on u pomenutom intervjuu, a ja u tekstu povodom toga, nismo ni o čem drugom, do o Vuku Draškoviću, ni govorili. On, najviše o njemu, a ja samo o njemu….

Što se tiče onog drugog – učešća u vlasti, tu takođe ne bih mogao da kažem ništa drugo do onog ono što on reče za Draškovića – što bliže vlasti to slabije. Njegovi (MStP) izleti na funkcije gradonačelnika Beograda, a potom i ambasadora u Americi, ne bi imali ni po čemu posebnom da se ocenjuju, sem po onom – pre otud, nego tamo. O njemu, kao istoričaru, ne bih takođe mogao ništa posebno da kažem, o tome će vremenska distance reći svoje, sem da primetim – ako i prema drugima bude ovako nežan kao prema Draškoviću, neće da valja. Istorija se po meni piše objektivno – pa kom opanci, kom obojci.

Elem, da se vratim na ono što Milan St. Protić, u pomenutom intervjuu reče o Draškoviću – u suštini ništa, sem onog što gore već pomenuh – posle opšteg hvalospeva o njegovom liku i delu, samo ono – nije tako uspešan bio i kad bi se primicao vlasti….

Dobro, sve je to, kad je reč o Draškoviću, stvar subjektivne ocene, ali bih voleo da mi Milan St. Protić, odgovori bar na ovo pitanje – ne tako davno je on, zajedno sa Draaškovićem, učestvovao u Ćirilici kod Milomira Marića, povodom Draškovićeve knjige – Ko je ubio Katarinu. Katarina je, u toj knjizi, država koje više nema, a bila je po opisu autora, a u studiju i po opisu Milana St. Protića, toliko lepa da ju je ovaj poslednji uporedio sa Anom Karenjinom koju su takođe bacilli ili naterali da se baci pod voz – literarno je to isto. Više puta sam preslušavao video zapis iz te emisije, al’ ne shvatih ko je bio lepši, Katarina ili Ana Karenjina, a pošto je po oceni MStP, to najlepša knjiga ikad napisana, ne shvatih ni da li se taj komplment odnosi na Vuka Draškovića ili Lava Nikolajeviča Tolstoja. Toliko o toj knjizi, Katarini koje više nema – i ja sam uživao u tim nadahnutim opisima.

A onda dođe drugi Draškovićev tekst – Stražar u logoru. Stražar je zloglasna OZNA, a logor je gore opisana Katarina u kojoj stražar nadgleda sve, „tuži, sudi, žigoše, odlikuje, ubija, kadrira, miri, zavađa, oslobađa, ucenjuje, smenjuje, procenjuje, ocenjuje”. Ne bih ovde, stomaka radi, da citiram delove teksta kojima se to ilustruje.

Pa kako je bilo moguće da Katarina doživi toliku transformaciju. Stražar je njena institucija – ona ga je i porodila, ona ga je i negovala, on ju je konačno i ubio. Pa ko je odgovoran – ko drugi do ona ista Katarina iliti Ana Karenjina.

To je Vuk Drašković – čovek sazdan od kontroverzi (Dragiša Čolić, 30.08.2018).