Pozajmljeni vic: Šta radiš u slobodno vreme, pita mladić devojku. U slobodno vreme sam zgodna, kaže devojka. Vidim, baš nešto i nemaš slobodnog vremena, odgovori joj mladić.

       Niti sam ja mladić, niti je dnevni list “Danas“ devojka, ali ima nečeg od toga u mom neuspelom pokušaju da, kao čitalac, uspostavim konverzaciju sa ovim dnevnim listom.

       Pre neki dan poslao sam im pod punim imenom i prezimenom, na njihovom mail formularu koji se pojavljuje kad kliknete link – Kontakt, molbu sledeće sadržine: Poštovana Gospodo, čuo sam da će vaš list uskoro pokrenuti serijal o srpskom pravosuđu. Najljubaznije vas molim da mi kažete nesto vise o tome –  da li je to tačno, kad počinje i kako ce to biti objavljivano (nešto u tom smislu, ne sećam se tačno da bih citirao, jer pisao sam direktno, kao što rekoh na njihovom formularu – ni opširno pitanje, ni pitanje koje zahteva opširan odgovor i puno vremena). Odgovor nisam dobio!

       Sutradan sam ponovio pitanje, uz dodatak da ako ne dobijem odgovor više neću ni pitati ni kupovati njihove novine – nikada nisam bio pristalica jednostrane ljubavi, mada u konkretnom slučaju, više bi njima trebalo da bude stalo do mene kao čitaoca, nego meni do njih. Bar tako nalažu pravila elementarnog marketinga. Ni do danas nisam dobio nikakav odgovor, pa se pitam čemu onda služi onaj link „Kontakt“ na njihovom sajtu, onaj lepo osmišljeni formular za pitanje, ona ljubazna potvrda – vaš mail je primljen, zahvaljujemo ….

       Nismo u konkretnom slučaju važni ni ja ni list „Danas“. U pitanju je jedan opšti manir autizma kao društvene pojave. Vi danas ne možete ni sa kim normalno da komunicirate. Pokušajte da pronađete telefon bilo koje institucije koju tražite. A ako i budete imali sreće, pronaći ćete telefon Call centra, sa koga će vam se javiti ljubazni ženski glas –  dobar dan, ovde Nataša, Katarina, Jasmina … Dobar dan Jasmina, možete li da mi date telefon vaše filijale u Merkatoru? – Morate mi reći, zašto vam treba telefon … – Ma treba samo da pitam da li mi je stigla neka uplata, ja sam klijent u toj filijali već dugo godina, zaturio sam negde telefon, znaju me i lično …  – Ne, morate meni da kažete šta vas interesuje, pa ću vas ja povezati sa onim ko će vam dati odgovor … – Pa eto treba mi njihov telefon, na primer direktorke filijale ……. – A šta je ona vama, ne da se Jasmina …. – Ljubavnica, kažem ja, već vidno iznerviran. – Pazite, ovaj razgovor se snima .. – Pa ja se nadam da vi to nećete nikome reći … I tako se vi siti ispričate sa živim govornim aparatom, a o onome što vam je zaista trebalo – ništa! Navodno, to je opšti trend u svetu, a ako je to u pitanju mi smo odmah spremni. Vraga, je trend. Živeo ja dugo tamo – pa to, al’ ni nalik. Ali mi smo majstori da iz „trenda“ uzmemo samo ono što nam se dopada. Trend je i da se radi, ali taj trend retko ko prihvata.

       No, da se vratim na ono od čega sam počeo. Ako je tačno to da je „Danas“ dobio da u vidu serijala obradi stanje u srpskom pravosuđu, kažu čak i pod okriljem Evropske unije – to je ono što sam i hteo da pitam, onda je to projekat za koji je potrebna najšira društvena komunikacija. Evo ja, čovek koji se pravom i pravosuđem bavi preko pedeset godina, kandidujem, samo kao primer, jednu tezu na koju godinama ukazujem, a ni od koga ni abera, pa pretpostavljam da je se neće setiti ni autori „Danasa“ – ako zaista rade na tome, jer oni to niti potvrđuju, niti demantuju.  Ja tvrdim, da sudovanje u ovoj zemlji postaje privilegija bogatih, što priznaćete, ako je tačno, postaje značajan društveni problem. Naravno nije ovo mesto da šire elaboriram tako smelu tvrdnju – a mogao bih, pa ću dati samo neke naznake koje će biti dovoljne onome ko zna da čita a naročito onima koji se spremaju da zagrizu u tu temu, jer oni koji se bave pisanjem znaju da je ponekad i najmanja indicija kioja vodi ka pravoj temi jako korisna – ono što bi se reklo, da nanjuše temu.

       Dakle, pitanje – ko može da izfinansira spor koji traje po deset i više godina? Dođe kod vas kao advokata građanin sa svojim problemom. Često ne zna sam ni da ga definiše, pa mu vi u tome pomognete. Pita koliko bi koštalo vođenje takvog spora, vi mu pokažete advokatsku tarifu – u boljoj varijanti, jer i nas ima svakakvih, on se već tu malo štrecne, pa pita dalje, kakva je vaša procena u pogledu krajnjeg ishoda spora, dužine njegovog trajanja … a vi nemate pojma šta da mu kažete, u situaciji kad vam čak i kod istog suda ishod presude zavisi kod kog sudije će predmet da dođe, kad apelacioni sudovi – sinoć čuh to i na televiziji, u Somboru, Novom sadu … o istovetnom pravnom pitanju presuđuju tako što prihvataju tužbeni zahtev dok ga apelacioni sud u Beogradu odbija. Sudovi, prihvataju da je to neprihvatljivo, jer građanin čak i po Ustavu ima pravo na jednaku sudsku zaštitu, ali odbijaju da baš oni nisu u pravu, pa pozivaju one druge da presuđuju kao i oni – i obrnuto, a autotitet višeg suda, čak ni onog najvićeg – Ustavnog, nije dovoljan da tu uvede neki red – moj predmet, moj sud, moje sudijsko uverenje! A sve se to radi i brani pravom sudije na svoje sudijsko uverenje, što jeste princip koji predstavlje dostignuće u svetskoj pravnoj praksi, ali kako se zaštiti od zloupotrebe tog principa. Ni tu naravno neću bliže da elaboriram, ali zašto se ne pogleda i svetska pravna regulativa o tome. To vam je isto kao kad se pojavi kompjuterski virus, odmah se nađe neko ko pronađe zaštitu. Ali najgore je kad se podržava samo onaj prvi princip.

       Elem da se vratim tamo gde sam stao – ozbiljan čovek – opet u onoj boljoj varijanti, jer ima i suprotnih primera, ne može građaninu-stranki da da odgovore na ta pitanja. Ovaj se okrene i ode. Ranije je bilo ono – možete li vi to da vodite, ja nemam para da to finansiram, pa kad dobijemo spor … Ni toga više nema, ko može bilo šta da garantuje u situaciji koja je gore opisana. A i da može, može li se od advokata očekivati da radi, a da bude plaćen kroz deset godina. Rezultat – poslednjih godina ne radim sa fizičkim licima. Niti oni dolaze kod mene, niti se ja trudim da ih privučem. A da ima interesovanja, ima. Svašta me zapitkuju, i oni koji me znaju i oni koji me ne znaju, ali svima ide na kraju odgovor – žao nam je ne radimo sa fizičkim licima, samo sa pravnim. Nisu tu advokati u pitanju, mada ni njihov problem nije za zanemarivanje. Ne može niko traziti od njih ni da rade besplatno, niti da čekaju na naplatu deset godina. U pitanju je običan građanin koji ne može sebi da priušti profesionalno pravno zastupanje radi ostvarenja nekog prava koje mu po zakonu pripada, pa stoga i početna teza da sudovanje u ovoj zemlji sve više postaje privilegija bogatih. A svim tim problemima je imenitelj zajednički – nema razumne predvidljivosti ni koliko će suđenje trajati ni kako će se završiti.

       Puno je i sličnih problema, za koje nije lako ni dobiti sagovornika. Svojevremeno sam se bavio mišlju da osnujem nevladinu organizacioju o svrsishodnoisti ovakvog sudovanja, međutim ni kod koga nisam naišao na dobru volju da sa tim stvarima izađe u javnost. Kontaktirao sam poznate – penzionisane sudije (one druge nisam ni pokušavao) nisu pristali da govore iz nekakve esnafske solidarnosti – jednom sudija, uvek sudija. Kontaktirao sam poznate beogradske advokate – Kolega, šta će vam to. Ja bih hteo i dalje da se bavim ovim poslom, pa nisam rad da se zameram sudijama. Kontaktirao sam i tužioce – isto! Jedina koja je pozdravila ideju, bila je pokojna Verica Barać, koja međutim nije mogla da se time bavi – dok se nalazi na funkciji na kojoj je bila.

       Ja sam ovim temama posvetio dobar deo svojih pisanja. U knjizi koju sam prošle godine objavio imam čitavo poglavlje o tome (ne pominjem naslov da neko ne bi pomislio da se nudim), za uzvrat ne tražim ništa! Ali, nemam sagovornika. Na delu je autizam, kao opšta pojava.

DC, 21.02.2014.