Slučaj prvi – Kristijan Golubović je čovek sa solidnom reputacijom kriminalca – jedini preživeli iz poznatog dokumentarnog filma Janka Baljaka, snimljenog 1994. godine „Vidimo se u čitulji“. Početkom 2010. godine uhapšen je sa 125 grama heroina i optužen za organizovanje narko grupe i držanje oružja. Prvom presudom je bio osuđen na 7,5 godina zatvora, međutim ta presuda je poništena – Golubović je za držanje oružja pravosnažno osuđen na 2,3 godine zatvora, dok je za ostatak optužnice koji se odnosio na drogu, naloženo novo suđenje. Verovalo se – bar tako se komentarisalo u advokatskim krugovima, da će za ovaj preostali deo koji se odnosio na drogu, dobiti manju kaznu – u skladu sa ustaljenim standardima kažnjavanja za tu vrstu krivičnih dela, pogotovu što se imalo u vidu da su istom presudom njegova majka i još jedan član grupe bili pravosnažno oslobođeni, a sam Golubović se branio tvrdnjom da se on drogom i ne bavi, što se uklapalo i u njegov dotadašnji kriminalni CV.  Verovalo se da će nova presuda – za preostalo krivično delo, pokriti vreme provedeno u pritvoru gde je bio skoro četiri godine s obrazloženjem da postoji opasnost od bekstva, u čemu je Golubović već imao solidnu reputaciju, pa je njegovo puštanje na slobodu, sredinom prošlog decembra, samo potvrđivalo navedene ptretpostavke, pogotovu ako se imalo u vidu da je izricanje presude bilo zakazano več za polovinu Januara. Međutim, ništa od navedenih pretpostavki – Izrečenom presudom Golubović je dobio 12 godina zatvora, maksimalnu kaznu predviđenu zakonom za tu vrstu krivičnog dela, uz dodatak onog od 2,3 godine već ranije izrečenog za držanje oružja, odnosno jedinstvenu kaznu od 14 godina zatvora.

       Ako je ova presuda rezultat novousvojenih zajedničkih stavova o pooštenju kaznene politike koja bi se odnosila na ovu vrstu krivičnih dela, onda je to u redu, a ako je u pitanju – kako piše štampa, to samo stav sudije već premeštenog na novu dužnost, kome je naloženo da prethodno okonča ovaj predmet, onda je to incidentna pojava koja naravno nije u redu.

       Međuitim, u vezi ovog slučaja postoji još jedna po malo čudna koincidencija koja ga povezuje sa nedavnim hapšenjem aktera za ubistvo Ćuruvije, novinara „Dnevnog telegrafa“ – i Ratko Romić, jedan od aktera tog ubistva i Kristijan Golubović su u prethodna dva četvrtka, prvi uoči samog hapšenja a drugi uoči izricanja nove presude gostovali kod Milomira Marića u emisiji „Goli život“ na Hapy televiziji, što budi sumnju da i jedan i drugi znaju o tom slučaju mnogo više no što zvanična verzija glasi, pa ih je valjalo hitno ukloniti, bar za sada. Kad je reč o Romiću, posle izjave supruge ubijenog Ćuruvije, koja je bila jedini direktni svedok egzekucije i  jedina videla ubicu u tom trenutku – a ta slika se ne zaboravlja, koja tvrdi da osumnjičeni Kurak nije čovek koji je pucao u Ćuruviju, teško da će ovaj slučaj opstati. Isto se odnosi i na Kristijana Golubovića, prijatelja Legije od detinjstva – na čijem se iskazu zasniva čitav ovaj slučaj, pa bi bilo logično pretpostaviti da i on zna više nego što treba, tako da bi ga za sada trebalo ukloniti, a potom će biti više vremena za priče sa njim, pri čemu – što viša kazna, više prostora za nagodbu.

       Slučaj drugi – Otačestveni pokret „Obraz“ je krajnje desničarska organizacija čije je delovanje zabranjeno odlukom Ustavnog suda, a program te organizacije se najbolje može shvatiti iz reči njenog lidera Mladena Obradovića – zalažu se za duhovnu i državitu obnovu srpstva tako što je po samoproglašenja nezavisnosti Kosova odmah trebalo proglasiti vanredno stanje i punu borbenu gotovost jer je vojno angažovanje za obnovu srpstva – pod čime se podrazumeva i letovanje u srpskom Dubrovniku, je naša dužnost.

       Septembra prošle godine, Obradović je presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu osuđen na osam meseci zatvora, zbog organizovanja i širenja rasne i druge diskriminacije uoči otkazivanja Parade ponosa 2009. godine. Međutim, ovih dana, u žalbenom postupku, Apelacioni sud je preinačio tu presudu na četiri meseca kućnog zatvora – sve to uprkos tome da se Obradović tokom suđenja nije trudio ni da se odrekne ni da ublaži svoje stavove – Na protiv! Jedan od razloga za ublažavanje kazne kako se pominje u medijima – Obradović je još student, a ima ženu i dete! Eto, ponekad se i isplati biti večiti student.

       Ako je i ova presuda rezultat novousvojenih zajedničkih stavova o kaznenoj politci koja bi se odnosila na ovu vrstu krivičnih dela, onda bi to bilo čudno, jer sudije več na prvoj godini prava uče šta je značaj krivičnog dela i kazna kojom se postiže svrha kašnjavanja, pa je u to tečko poverovati, a ako je to nagoveštaj buduće kaznene politike za tu vrstu krivičnih dela, onda je to i krajnje opasno, pogotovu ako bi se ubuduće te kazne služile kod kuće, uz kompjuter – kao najsavremenije sredstvo komunikacije za širenje političkog programa.

DC, 17.01.2014.