Daleko je Amerika (7) – Iz južnog dela mozga u glavu

oktobar 25, 2015 u rubrici Opančarski dnevnik 2017

       Ovo je već sedmi nastavak serijala koji pišem o izbeglicama pod osnovnim naslovom – Daleko je Amerika. Amerika je daleko pa je ne dotiče izbeglička kriza, a ona je ustvari svojim “milosrdnim” akcijama u ulozi svetskog policajca izazvala ovu kataklizmu seobe naroda. Poslednji nastavak je bio pod naslovom “Daleko je Amerika (6) – Evropska unija! Šta to beše?” Mogao bi i ovaj nastavak da dobije isti naslov, jer na račun Evrope ima mnogo toga da se kaže, ali neću. Pišem o nama, odnosno politici koju vodimo povodom ovog danas najvećeg svetskog problema.

       Mnogo nam je trebalo da shvatimo da politika udvaranja Evropi po ovom pitanju mora da nam se obije o glavu. Bili smo spremni da se posvađamo sa svim susedima, ne prihvatajući da smo svi u ogromnom problemu, samo što su oni ranije od nas shvatili na šta to može da izađe. I bilo je potrebno da Nemačka i Austrija donesu nove zakone o izbeglicama – deportacija u zemlje porekla (što je praktično nemoguće) ili u zemlju u kojoj su registrovani. To nas je malo šoknulo, jer do juče smo se divili svojim sistemom registracije, saopštavali koliko ih dnevno registrujemo, isticali kolika je to pomoć Evropskoj uniji za organizovani pristup tih ljudi – što ona to i jeste, ali morali smo znati da će i Evropa jednog dana da kaže – Dosta!

       A bilo je mnogo indikacija da će se to desiti, jer zapravo i nije bilo zemlje – sem možda nas, koja na toliki priliv migranata nije reagovala, s tim što su neki to pokazivali direktnije i od samog početka, a neki kasnije. U one prve ubrajam pre svih Veliku Britaniju koja je prva izvela vojsku na izlasku iz Lamanškog tunela, iako bi ona trebala da bude poslednja koja to čini, jer ona je najverniji pratilac Amerike u svim njenim dosadašnjim akcijama na Bliskom istoku.

       Mi smo se isuviše uzdali u “prijateljstvo” sa Nemačkom i Angelom Merkel posebno, mada realno za to nije bilo nikakvog pokrića. To je trebalo da nam bude jasno bar prilikom nedavne raspodele pomoći koju je Evropska unija dala zemljama koje su najviše pogođene migrantskom krizom, kojom prilikom smo mi dobili prilično mizerni iznos od nekih, koliko se sećam, 17 miliona evra dok je Hrvatska dobila jedno pedesetak puta više, s nesuvislim obrazloženjem da je Hrvatska članica Evropske unije a mi nismo – kao da problem troškova te vrste zavisi od članstva u Uniji.

       I trebalo je da se položaj Angele Merkel uzdrma i u samoj Nemačkoj i donese zakom o deportovanju izbeglica da se i mi konačno uozbiljimo i preduzmemo nešto konkretno pre današnjeg vanrednog sastanka u Evropskoj uniji povodom problema migranata – juče je u Krajovi održan trojni sastanak premijera Rumunije, Bugarske i Srbije, radi zauzimanja zajedničkih stavova za taj sastanak na kome će i ove zemlje učestvovati. Sve što je juče rečeno i dogovoreno na pomenutom trojnom sastanku je i pametno i dobro, samo je pitanje zar se to nije znalo i ranije, posebno kada je naša zemlja u pitanju, jer u krajnjem slučaju Bugarska i Rumunija su već članice Evropske unije, ne moraju da vode brigu ni o otvaranju poglavlja za pregovore radi pristupanja Uniji, ni o gubitku Kosova … Valjda otuda i izjava našeg ptremijera da  će pratiti politiku i odluke Nemačke i Austrije. Od premijera Bugarske i Rumunije se to nije čulo.

       I na kraju, da se vratim na početak – Amerika je daleko! Zar se ni sada, kada je problem migranata ušao u ovako ozbiljnu fazu, niko ne usuđuje da je probudi iz blaženog sna.

Dragiša Čolić, 25.102015.