“Sudije nema ko da kazni” – pod tim naslovom objavljen je 9. Januara u “Politici” jedan članak koji mnogo govori o našem pravosuđu. Što se novina tiče, puna kapa – još samo kad bi neko od nadležnih to znao da čita.

Odugovlačenje postupka je osnovna boljka našeg pravosuđa iz koje nastaju i mnogi drugi problemi. Naše sudije nikako da shvate da svako suđenje mora da ima svoju razumnu vremensku dimenziju čijim protekom ono gubi svoju svrhu. Struka je to prepoznala pod pojmom suđenje u razumnom roku, međutim ogromna je razlika između toga kao teorije i onog što se dešava u praksi.

Taj problem postoji od vajkada. Postojao je i u onom prethodnom “poganom” vremenu koji danas svi zdušno pljuju, a naročito ovi mlađi koji u tom vremenu nisu ni živeli, pa naravno o tome ništa i ne znaju. Ne govorim o “Miloševićevom periodu” koji je jednostavno bio eksces. Govorim o periodu koji je tome prethodio. Naravno, da su i tada postojale i dobre i loše sudije. Bilo je svakako i “pritisaka odozgo” – toga uvek ima ma koliko se to negiralo, ali je bilo manje mogućnosti za one druge “objektivne okolnosti koje uzrokuju subjektivne slabosti” iz prostog razloga što su se za te stvari “sekla muda” pa nikome nije ni padalo na pamet da se time bavi. Sada, sa poplavom svih oblika demokratije, to je procvetalo, pravih sankcija nema, a u pravu je poznato da norma bez sankcije nije norma, pa tako i dolazimo u situaciju da “Sudije nema ko da kazni”.

Ako je reč o građanskim parnicama, odugovlačenje postupka je siguran način da se suđenje opstruiše, a time i sam tužilac koji tužbom traži ostvarenje nekog prava za koje smatra da mu pripada. Nema tu mnogo filozofije. Ko može da finansira ostvarenje prava koje traje deset, dvadeset pa čak i trideset godina, bilo da je reč o sudskim ili advokatskim troškovima. Time dolazimo do jednostavnog objašnjenja kako naše pravosuđe praktično štiti tuženog a ne tužioca i jedne pojave na koju retko ko obraća pažnju – sudovanje se pretvara u privilegijiu bogatih i imućnijih kojih ukupno u ovoj zemlji jedva da ima desetak posto. Oni drugi ne mogu taj luksuz sebi da priušte, pa se tako i ne želeći odriču ostvarenja prava za koje smatraju da im po zakonu pripada – to svakako ne bi želela da prizna ni jedna od mnogobrojhnih partija, bilo da se zove demokratska, napredna ili narodna – a takve su sve u ovoj zemlji.

       Kad je reč o krivičnim predmetima tu je stvar još jednostavnija jer u ovoj oblasti postoji i institut tzv. apsolutne zastarelosti krivičnog gonjenja, što znači da se po proteku određenog vremenskog perioda suđenje jednostavno prekida, optuženi se pušta kući – s pravom da potom još i tuži državu za nanetu mu štetu zbog neopravdanog maltretiranja suđenjem, a ono postaje neopravdano samim tim što optuženi za učinjeno delo nije osuđen, niti mu se za to delo više može suditi. I objašnjenje za neupućene – rokovi zastarelosti nisu uopšte kratki i mere se godinama. Na veštini odlaganja krivičnih pretresa mnogi poznati beogradski advokati su izgradili svoje karijere. Naravno, da ta vrsta opstrukcije ne bi bila moguća – a ona postoji kao fakat koji niko ne spori, kad takvoj pojavi ne bi doprinosile i same sudije, koji god da je oblik doprinosa u pitanju, pa makar to bio i njen najblaži oblik – tolerancija.

Ovih dana se mnogo priča o sudiji koja je donela oslobađajuću presudu u slučaju tv voditeljke Petre Cvijić. Profesionalac sam, ne donosim zaključke o sudskim procesima na bazi novinskih natpisa, ali me živo interesuje obrazloženje jer bi ono što je sudija navodno saopštila prilikom izricanja presude bio značajan doprinos promeni uobičajenih standarda presuđivanja u sličnim situacijama – ne pravda te ako pešaka nisi video zbog autobusa u tvom smeru kretanja a obrnuto je ako naiđe autobus iz suprotnog smera!

Znam pomenutu sudiju i moram da vam kažem da je to jedna mnogo fina žena, blaga, kulturna, finog ophođenja prema strankama – nikada ne bih posumnjao u nju, mada moram da kažem da sam pre par godina pobegao od njenog suđenja iz krivice u parnicu, ostavivši njoj i državi da se obračunava sa utajivačima skupih automobila. Taj sam slučaj detaljnije opisao u svojoj knjizi O OPANČARIMA I OPANCIMA: “……..    Suđenja se neprestano odlažu. Na pretres pristupa advokat optuženog, bez svog klijenta branjenika, ali sa urednim lekarskim opravdanjem uvek istog lekara lokalnog Doma zdravlja – XY se tog dana (na sam dan suđenja) javio na lekarski pregled. – Konstatovao sam blagu uznemirenost praćenu manjim povećanjem pritiska. Pacijent je napomenuo da tog dana ima zakazano suđenje i da se ne oseća sposobnim da na njemu učestvuje, pa sam odredio poštedu od …. Pa koji to čovek, pogotovu ako je učinio to što je XY učinio, na dan zakazanog suđenja ne oseća blagu uznemirenost, praćenu blagim  povećanjem krvnog  pritiska!? Lekarsko opravdanje je samo jedna od metoda za odlaganje suđenja…..

       Početkom 2012. godine, Sudija je donela presudu. Okrivljeni je oglašen krivim što je “u nameri da sebi pribavi protivpravnu imovinsku koirist, prisvojio tuđu pokretnu stvar koja mu je poverena, pri čemu je bio svestan svog dela i njegove zakonske zabranjenosti i ujedno hteo njegovo izvršenje na taj način što je prisvojio putničko vozilo …….”, “čime je izvršio krivično delo utaja iz čl. 207, st. 4 u vezi st. 1. Krivičnog zakonika“. Utvrđeno je da je Okrivljeni izvršio najteži oblik ovog krivičnog dela – stav 4 (težina se meri u zavisnosti od vrednosti prisvojene tuđe stvari, u ovom slučaju vozila), za koje je propisana kazna zatvorom od jedne do osam godina i novčana kazna, a Sudija mu, “primenom napred navedenih zaknskih propisa i odredbi čl. 4, 42, 45, 54, 56, 57, 64, 65 i 66 Krivičnog zakonika izriče USLOVNU OSUDU tako što mu utvrđuje kaznu zatvora u trajanju od 10 (deset) meseci i istovremeno određuje da se utvrđena kazna zatvora neće izvršiti ukoliko okrivljeni za vreme od 3 (tri) godine od dana pravosanažnosti presude ne izvrši novo krivično delo”. Uzgred – ni reči o tuđem vozilu vrednom 50.000 eura koje i dalje drži, makar da mu se ono oduzme kao protivpravna imovinska korist – a kad prođe 3 godine, može opet!

Sudije međutim, nisu tako fine kad sude u sporovima gde se neko od njih pojavljuje kao tužilac. U istom broju “Politike” navodi se slučaj advokata kome je sudija odredio pritvor zbog nedolaska na suđenja – u onom gore opisanom slučaju jedva sam, posle nekoliko odlaganja, privoleo sudiju da okrivljenom zapreti privođenjem, a u sećanju je i ona sudijska bruka kad su sudije po ekspresnom postupku dosudile visoke novčane odštete svojim kolegama koji svojevremeno, tokom prethodne, neuspele reforme pravosuđa nisu bile reizabrane za sudije – zbog trauma koje su ovi zbog toga bili pretrpeli.

U pomenutom članku “Politike” sudija Mirjana Ilić, koja je prethodne tri godine vršila funkciju disciplinskog tužioca, objašnjava da ne postupa po prijavama protiv sudija jer je njen mandat istekao – pa da li bi isto tako postupila ili bi čekala da bude razrešena da je bila na nekoj drugoj posebno plaćenoj funkciji. Gde to još u našoj praksi postoji takva pojava – kalendarski ti istekne mandat i ti jednostavno, skupiš svoje krpice i odeš kući! Ista sudija – inače sudija Višeg suda, dalje objašnjava da ne zna da li će ponovo konkurisati na tu funkciju. Smatra da bi to trebalo da radi neki iskusniji sudija! Pa, Gospođo sudija, koje su to sudije i kojeg suda – višeg od Višeg suda, koje bi to trebale da rade. Da li ste tako rezonovali kad su vas birali za sudiju tog suda? Proizilazi da je suđenje sudijama osetljivo – ostalima nije!

Mnogo tu ima posla da se ispuštene stvari dovedu u red. Ohrabruje nedavno saopštenje Ministra pravde da će sudije odgovarati i materijalno za štete koje ovakvim sudovanjem nanose državi, mada treba sačekati i videti da li će to biti sprovedeno i u praksi, jer najavljena reforma tek “reformisanog pravosuđa” je još uvek samo u najavi.

DC, 11.01.2014