Kori Udovički! Što joj je to trebalo?

februar 10, 2016 u rubrici Opančarski dnevnik 2017

       Kori Udovički, ministarka za državnu upravu, ovih dana biranim rečima objašnjava građanstvu da će smanjenja broja zaposlenih i revizije plata u javnom sektoru biti, ali ne od ovog januara već kasnije – možda od nekog drugog januara, jer znate, objašnjava Ministarka, to je jedan veoma složen proces, kioji zahteva duboke analize, dogovore sa sindikatima …

       Za razliku od Kori Udovički i njene naknadne pameti, ja tome ne bih imao da dodam ništa više od onoga što sam napisao 8. aprila 2015. godine, opet povodom javnog istupanja gospodje Udovički o istoj temi. Čak ni ono što sam još tada rekao da takvih radikalnih zahvata u izbornoj godini neće biti bez obzira na njihovu neophodnost, jer ako se aktuelna vlast zameri tolikom broju zaposlenih u državnom sektoru, a tamo radi više od polovine ukupnog broja zaposlenih, ko će da glasa za nju.

       Novost je samo to da ovog puta Ministarku brani Aleksandar Vulin, što čitavoj stvari daje posebnu dozu „ozbiljhnosti“, argumentom „da je ova vlada socijalno odgovorna, da razgovara s poslodavcima i sindikatima, da je u stanju da rešava probleme u društvu. Dogovor i razgovor sa sindikatima, uvek i s velikim zadovoljstvom.“ To potvrđuju i sindikati izjavom jednog od njihovih lidera Branislava Čanka koji izjavljuje „da su u poslednjem trenutku počeli o svemu da popuštaju i prihvataju sve zahteve sindikata.“ Eh, da smo stalno u izbornoj kampanje, kud bi nam bio kraj:

O viziji, dubinskoj analizi, ljuštenju luka i koječemu još (Dragiša Čolić, 08.04.2015.)

       Ministarka za državnu upravu i lokalnu samoupravu Kori Udovički je juče u “Kažiprstu” na B92 veoma uverljivo pobila teoriju da čak i od najgoreg vina ispadne dobro sirće. Ova bivša guvernerka NBS, kandidat DS za Premijera, ekspert međunarodnih finansijskih organizacija i ko zna čega još, je dokazala da je njen slučaj obrnut, te da ne postoji nikakva garancija da čak i od nekad dobrog vina mora da ispadne bilo kakvo sirće.

       Pre samo nekoliko meseci ministar finansija Dušan Vujović je naciji euforično objavio sjajnu vest – potpisan je sporazum sa MMF-om. To je toliko dobra vest da nisam hteo da je kvarim time što ću vam istovremeno saopštiti i vest da struja treba da poskupi za 15%. Za loše vesti uvek ima vremena, rekao je tada ministar.

       A u osnovi sporazuma potpisanog sa MMF-om je obaveza da se izvrši restrukturiranje javnog sektora kao jedna od ključnih reformi  koju Srbija mora da sprovede u cilju dobijanja novog aranžmana sa MMF-om.

       Znali smo mi to i bez MMF-a, jer prema nekim podacima u javnom sektoru je zaposleno 780.000 ljudi, što je polovina od ukupno zaposlenih u Srbiji. Taj balast ne bi mogla da izdrži ni zemlja sa jakom privredom a ne ova naša u kojoj je sve manje fabričkih dimnjaka koji se puše, građevinskih kranova koji zuje … Od pomenutog broja, nekih 550.000 je zaposleno u javnom sektoru što je čista administracija, dok su ostali zaposleni u javnim preduzećima. Problem je u tome što i kod jednih i kod drugih postoje ogromni viškovi zaposlenih koji se broje na stotine hiljada, nastalih uglavnom kao posledica partijskog zapošljavanja. Kad je reč o javnim preduzećima tu ne bi trebalo da bude ovih problema jer po pravilu tu bi proizvodnja trebala da bude brojnija od administracije, međutim ni to kod nas ne važi. Partija kojoj većinska stranka nudi učešče u vlasti, uz broj ministarskih resora, državnih agencija, članstva u upravnim odborima i ostalim organima dobija i određeni broj javnih preduzeća koja jednostavno postaju njhova partijska prćija gde se zapošljavaju partijski kadrovi i ostali njihovi zaslužnici pa tako na primer u EPS-u dobijemo pojavu da tamo ima 650 direktora! A da apsurd bude još veći, to preduzeće, pored toliko direktora, kako piše štampa, zaključije i ugovor sa Mađarima koji treba da mu vrše uslugu menadžmenta! Pa za šta im onda služe onih 650 direktora? Takvih apsurda je mnogo, da ih dalje ne nabrajam jer, što je verovatno i najveći apsurd, to je ovde opšte poznata pojava.

       Međutim, pre neki dan, Premijer je slavodobitno objavio da je došlo do veleobrta – u prva tri meseca ove godine toliko nam je dobro krenulo da mu je neprijuatno da to i saopštava. Ne, nije u pitanju bujica stranih investicija, rast proizvodnje, smanjenje partijskih viškova u javnom sektoru i javnim preduzećima – u pitanju je smanjenje troškova, tako da će ako se taj trend nastavi, planirani deficit biti znatno manji nego što je budžetom predviđeno, pa ćemo tako iduće godine morati manje da se zadužujemo od onoga što je uobičajeno. A ta vest je toliko dobra da se, kako reče Premijer, već razmatra mogućnost da se javnom sektoru vrati ono što mu je nedavno smanjenjem plata i penzija uzeto. Da li je u pitanju greška  ili ne, tek ostali građani kojima su takođe smanjene plate i penzije nisu pomenuti – pomenut je samo javni sektor! Odjednom, eto ima para! A do pre neki dan je Ministar prosvete tvrdio da za prosvetu koja je već peti mesec u štrajku, jednostavno nema para. Čak i po cenu posledica na koje su svi upozoravali a do kojih  je nažalost i došlo – upropašćena je čitava ovogodišnja generacija djaka. 

       I sad bi slučajni namernik koji ovo prvi put sluša pitao o čemu se tu radi. Pa jednostavno – šta mislite da li bi vladajuća stranka na narednim izborima, a na pragu smo izborne kampanje, imala 55% glasova podrške kako javljaju marketinške agencije, kad bi se ova vlada zamerila onoj armiji glasača u javnom sektoru? Tu je poenta, a pred tom činjenicom sve pada – čak i ono euforično saopštenje Ministra finansija o značaju potpisivanja sprazuma sa MMF-om.

       I sad da se vratimo na nesrećnu, nekad pametnu ženu, Kori Udvički. Ona je sa svim svojim znanjem i stručnim kapacitetima kojima raspolaže i postavljena za ministra za državnu upravu i lokalnu samoupravu da reši gore pomenute probleme u javnom sektoru, a sad treba javno da objašnjava suprotno i navodi kojekakve gluposti o vizijama, dubinskim analizama, dugoročnim procesima i sijaset drugih koještarija koje se svode na to da se na tom poslu ozbiljno radi ali da prve rezultate treba očekivati otprilike tek za oko tri godine ili drgim rečima u narednom mandatu ove iste vlasti, jer znate oni prethodni su nam tu mnogo haosa ostavili. Ugledala se na Premijera pa počela i ona dužinu mandata ove vlasti da broji od njene poslednje rekonstrukcije a ne od njenog preuzimanja mandata koji evo ulazi u poslednju godinu trajanja.  Znate, to vam je kao ljuštenje luka – tek kad skinete jednu koru, vidite šta se nalazi ispod druge kore, reče ministarka i … – ostade na vlasti. Ima li cene za to!

       A Gospodji Kori Udovički ptreporučujem, na istu temu, izvanredan članak Prof. dr Tatjanae Paunović, redovnog profesora odeljenja za anglistiku, Filozofskog fakulteta, Univerziteta u Nišu, pod naslovom Javni sektor tajne politike – ne mora da ga traži ljušteći luk, nalazi se tu blizu, na “Peščaniku”.

 * * *

       Da Kori Udovčki ima viziju, u to ne sumnjam, da li je ljjuštila luk, ne znam, ali da dubinske analize nije bilo, to je očigledno. Jer da je ikakve analize bilo, došlo bi se do zaključka da u našoj javnoj upravi ima “100.000 zaposlenih viška  i 10.000 zaposlenih manjka”. Ovo uzmite samo kao definiciju pojave, a koje su konkretne cifre u pitanju to je trebala da pokaže ta dubinska analiza o kojoj je Gospodja Ministarka govorila prošle godine.

       Da biste ovu pojavu razumeli poslužiću se primerom iz fudbala, jer to je oblast koju svaki Srbin razume – fudbalski klub “Crvenu Zvezdu”, da se Partizanovci ne naljute. Uzmite na primer da “Zvezda” ima zaključene ugovore sa 40 profesionalnih fudbalera. Kako se toliki broj njh nakupio daleka je priča – pogrešne procene trenera i ostalih čelnika kluba o vrednosti pojedinih fudbalera, rodbinski, burazerski i slični odnosi prilikom njihovog angažovanja, tek eto nakupilo se. Svaki klub može na teren da izvede 11 fudbalera i još petoricu na klupu kao rezervne igrače, s tim što za tekuću sezonu može da registruje samo 25 od onih 40 pod ugovorom. Pritom, treneri svake godine žele da angažuju i nove fudbalere radi pokrića deficitarnih pozicija u timu, bilo zato što neko od onih koji igraju u timu ne pokazuje onoliko koliko se od njega očekuje, što neko želi da promeni klub ili jednostavno zato što želi da se penzioniše.  Sve je to poznato pod imenom kadrovska politika i svuda  za vođenje te politike važe u osnovi ista pravila.

       Dakle, ta pojava je davno konstatovana i u našoj javnoj upravi. Dovoljno je pomenuti ono o čemu je u prethodnom napisu bilo više reči, da je prema nekim podacima u javnom sektoru zaposleno 780.000 ljudi, što je polovina od ukupno zaposlenih u Srbiji. Nakupilo se, zna se i kako. Pojava je poznata pod imenom partijsko zapošljavanje. Čim neka partija koja patrticipira u vlasti po koalicionom sporazumu dobije odredjeno resorno ministarstvo ili javno preduzeće, nastaje i partijsko mzapošljavanje. To su kod nas opšte poznate stvari i ne bih više o tome. Ni o tome ko je u toj pojavi više participirao – ova vlast ili ona vlast, ova partija ili ona partija. Svi su se u tome ponašali isto. Pitanje koje je zapalo Ministarki za državnu upravu, Kori Udovički, je kako to rešiti.

       Rekoh gore da je iole ozbiljna analiza morala prethodno da definiše – koliko nam je igrača potrebno za prvu jedanaestoricu, koliko za rezervnu klupu, koliko njh možemo ra registrujemo za narednu sezonu, te da se, logično bi bilo, viškovi pronađu u onim preostalim igračima. To naravno nije tako urađeno, ne zato što je Kori Udovički glupa pa ne može to da shvati, već zato što bi primena tog metoda predstavljala direktan udar na osnovu politikog sistema – raspad koalicionog sporazuma, gubljenje vlasti.

       I naravno tome se nije smelo pristupiti. Umesto toga primenjen je najgori od svih metoda – procentualno linearno smanjenje broja zaposlenih na svim nivoima, pa kako koga gde zadesi. U istom košu su svi – i oni koji igraju ili bi trebali da igraju u prvoj ekipi, i oni koji su na klupi za rezervne igrače i oni koji bi trebali da budu registrovani za narednu sezonu i oni ostali u grupi od “25 – 40”. I tako će se desiti da u kvotu viška odu lekari primarijusi, viđeni profesori, policajci od karijere … a ostanu oni iz pomenute grupe “25 – 40”. Sve zavisi od odnosa snaga na terenu, a odnos snaga na terenu od partijske pripadnosti. I tako u krug.

Dragiša Čolić, 10.02.2016.