Čitam intervju Vesne Rakić Vodinelić u poslednjem broju Newsweek-a za Srbiju i nailazim na sledeću izjavu: „… verujem da premijeru zaista smeta ovdašnja mentalitetska matrica: nesposobnost činovničkog aparata, nedostatak inicijative, promišljanja svog posla…, međutim, dok god se činovnički aparat popunjava lojalistima, a ne meritokratijom, dok god se premijer obraća ministrima kao potčinjenima, a oni to udvorički prihvataju, ovde se neće uspostaviti nužan osnov ni za odgovoran javni sektor ni za ličnu inicijativu. I tu reči ne mogu da promene ama baš ništa.“

       To je to. Tu je poenta. Pisao sam u više navrata o tome na ovom sajtu – poslednji put početkom prošlog meseca pod naslovom – O viziji, dubinskoj analizi, ljuštenju luka i koječemu još, a povodom gostovanja Ministarke za javnu upravu, Kori Udovički, u “Kažiprstu” na B92. Mi u javnom sektoru imamo 780.000 zaposlenih, što je polovina od ukupno zaposlenih u Srbiji. To je armija činovnika koja ne radi u realnom sektoru gde se jedino stvara nova vrednost. Niko ne kaže da oni ne rade, ali u suštini oni su potrošnja a ne proizvodnja. Ali ni to nije ono najgore. Mi i pored tih 780.000 zaposlenih imamo situaciju koja bi se najplastičnije dala opisati sa “100.000 manjka i 500.000 viška”, pa se kao potpora onima što su višak angažuju po “ugovoru o delu” još desetine hiljada drugih koji se ne broje u zaposlene jer to ni po pravnoj ni po zakonskoj definiciji tog pojma nisu, tako da je i ona brojka od 780.000 nerealna. To su stravični izdaci koje ne bi mogla da izdrži ni jedna privreda. I zato – kad slušate premijera kad govori o najnovijim uspesima, primetićete da on ne govori o ostvarenju bruto nacionalnog produkta već u uštedama u planiranom deficitu, što je – ispada, sasvim dovoljan razlog da se obustave priče o nužnosti otpuštanja iz javnog sektora i otvori priča o vraćanju plata i penzija na raniji nivo. Pritom se, sasvim neopravdano, tu u istu ravan stavljaju plate i penzije, jer penzije su i male i odavno zarađene, a kad se govori o platama tu se ne misli na plate uopšte već na plate u javnom sektoru. O platama u privatnom sektoru niko i ne govori jer to je “tamo njihova stvar”, pri čemu se zaboravlja da “oni tamo” moraju da zarade i za sebe i za ove u javnom sektoru. I dalje, kad je reč o javnom sektoru, ne pravi se razlika između plata u zdravstvu, prosveti, policiji, vojsci … koje su generalno niske i plata u “činovničkom sektoru” u kome bi se moglo reći da ima i takvih koje su bezobrazno visoke – na primer u Narodnoj banci Srbije.

       Ne može niko da me ubedi da Kori Udovički te stvari ne zna ili ne razume. Ona je vrsni ekonomista, radila je u svetskim finansijskim organizacijama i sigurno razume ono što nam i MMF postavlja kao uslov svih uslova. Uostalom, verujem da je kao takva upravo i dovedena na mesto Ministra za javnu upravu da reši taj problem. A onda, u poslednjoj godini mandata ove Vlade, ona dolazi na televiziju i priča o nekakvim dubinskim analizama, vizijama i svemu i svačemu još.

       I naravno, sada se postavlja pitanje zašto je, kod tako očitih stvari, to tako. Dva su osnovna razloga tome. Prvi bi se mogao nazvati – Kadrovska piramida mediokriteta. Kriterijum za zapošljavanje kadrova u javnom sektoru nije stručnost već lojalizam vlasti. To je ono o čemu govori Vesna Rakić Vodinelić u intervjuu pomenutom na početku ovog napisa, a to u praksi znači sledeće: Premijer za ministra ne bira stručnog čoveka sa vizijom, već sebi odanog čoveka – pogledajte ko su  nam ministri, ostavljajući pritom ministru da se on pobrine za struku. Problem je međutim u tome što tako rezonuje i ministar pa i on za svoje pomoćnike bira odane … i tako redom dok ne dođemo do opšte formule – odanost na krovu, a struka na patosu, ili ono što malopre nazvah – kadrovska piramida mediokriteta. Ako tome još dodamo i politiku partijskog zapošljavanja, onda to više nije ni mediokretizam (mediokriteti su srednjaci) već nešto gore od toga.

       I tu ponovo dolazimo do onoga ključnog – može li to da se promeni? Nemože i neće. Nemože zato što je partijsko zapošljavanje ugrađeno u sistem. Sigurno ste čitali da u EPS-u, na primer, ima nekih 600 direktora, niste čitali da je taj broj u međuvremenu smanjen, a čitali ste da i povrh toga EPS angažuje Mađare za menadžment ili rukovođenje kako bi to Srbi nekad jednostavno nazvali. Problem je u tome što u to osinje gnezdo ne sme da se dira – bez obzira da li je tu firmu dobila partija na vlasti ili neko od koalicionih partnera.

       A drugi, ne manji razlog što u ove stvari neće da se dira je taj što se nalazimo u predizbornoj godini na pragu izborne kampanje – računica je jasna, ako u javnom sektoru radi više od polovine zaposlenih, to znači da oni i izdržavaju više od polovine biračkog tela. Ko je lud da dirne u to. I zato, narode, slušaj zašto ti (ni)je lepo ili – ništa nam nije al’ leka nam nema. Pa ko šta voli.

 Dragiša Čolić, 04.05.2015.