Otvoreno pismo Predsedniku Srbije, Predsedniku Vlade, ministrima u Vladi, poslanicima u Narodnoj skupštini – pozicionim i opozicionim, političkim partijama – pozicionim i opozicionim i svima onima koje se to smatra ili – to whom it may concern, za one koji ne  razumeju kad im se kaže srpski.

* * *

       Juče na televiziji čuh vest – Država traži od MMF zaštitu za 25 preduzeća u restrukturiranju. A pre neki dan – opet na televiziji, vođa objasni građanstvu zašto preduzeća u restrukturiranju ne  žele da budu privatizovana –  lepo im je, ne rade ništa, primaju platu, direktori se voze u skupim limuzinama … i sad treba da im dođe gazda koji će od njih zahtevati da rade i zarade plate i to bez vožnje u limuzinama …. pa ko je lud da na to pristane … i zato će i oni doći ispred Vlade da protestuju … Nisam hvatao beleške, jer nisam znao da će ta priča postati toliko ozbiljna, ali mislim da sam pogodio suštinu.

       I sad ja ne znam za koga da brinem – za one u pomenutim firmama kojima preti opasnost da izgube beneficije koje uživaju, za vođu koga država ne sluša ili za državu koja ne sluša vođu, a taman sam se pomirio sa tim da su vođa i država isto, jer kako – opet juče, objasni guvernerka Jorgovanka Tabaković zvana Cica, ova država treba vođu.

       Od tolikih nedoumica ne stigoh da brinem za svog klijenta – stranu firmu koja je jednom od tih preduzeća uredno isporučivala sirovine, koje je ova uredno trošila a nije plaćala, pa tako evo skoro tri godine, što je ujedno i zakonski rok za zastarelost potraživanjima u privrednim odnosima između pravnih lica.

       I sad kako da im objasnim da od tih para još uvek nema ništa, jer država od MMF traži zaštitu za 25 preduzeća u restrukturiranju! A klijent – strana firma iz zemlje članice Evropske unije kojoj smo se, jelte, i mi zaputili i koju uveravamo da u našoj zemlji postoji privredni ambijent i pravna sigurnost za njihova ulaganja koja prizivamo.

       A sve je počelo sa donošenjem Zakona o privatizaciji, još 2001. godine, u želji da naše bivše privredne gigante što skuplje prodamo, izmišljanjem pojma o restrukturiranju koji bi se u slobodnom prevodu najlakše dao objasniti na sledeći način – lickam mladu, da je što skuplje udam. A mlada ko mlada, za 14 godina lickanja se opustila, a i godine učinile svoje, pa joj se, kako na početku pokušah da interpretiram vođu, više i ne udaje.

       Zamalo da zaboravim na najvažnije – za sve vreme tih tretmana, mlada koja je u međuvremenu postala i usedelica, je smela da prima ali ne i da daje. Pa sve to pod patronatom države – protiv nje se ni pravosnažne sudske presude nisu smele izvršavati.

       I sve je to tako trajalo – zakonski, što će reći i pravno, do donošenja odluke Ustavnog suda kojom je utvrđeno da odredba člana 20ž, stav 1. Zakona o privatizaciji („Sl. glasnik RS“, br. 38/2001, 18/2003, 45/2005, 123/2007, 123/2007 – dr. zakon, 30/2010 – dr. zakon, 93/2012 i 119/2012) nije u saglasnosti sa Ustavom, što je i objavljeno u „Službenom glasniku Republike Srbije“, br. 52/2014.

       U obrazloženju navedene odluke je sve rečeno:

       “Rešenjem Ustavnog suda IUz-95/2013 od 13. juna 2013. godine, koje je Sud doneo po sopstvenoj inicijativi u smislu odredbe člana 168. stav 1. Ustava Republike Srbije, pokrenut je postupak za utvrđivanje neustavnosti odredbe člana 20ž stav 1. Zakona o privatizaciji navedenog u izreci. Donoseći navedeno Rešenje Sud je, polazeći od relevantnih ustavnih odredaba, postavio, kao sporna, sledeća ustavnopravna pitanja:

–          da li se produženjem roka u kome se postupak restrukturiranja najkasnije mora okončati (30. jun 2014. godine) menja cilj i smisao instituta restrukturiranja imajući u vidu da, saglasno stavu Ustavnog suda zauzetom u Rešenju IUz-98/2009, „iz same definicije pojma restrukturiranja i cilja zbog koga se ono sprovodi proizlazi da je ovaj postupak trebalo okončati u što kraćem („razumnom“) roku, jer on predstavlja meru ograničenog trajanja, koja prethodi prodaji kapitala ili imovine subjekta privatizacije“, te da li se, posledično, i dalje može smatrati da su ograničenja imovinskih prava poverilaca subjekata privatizacije u restrukturiranju legitimna, odnosno da „služe“ ostvarenju Zakonom utvrđenog javnog interesa pretvaranja društvene svojine u privatnu;

–          da li je produženjem roka u kome se protiv subjekta privatizacije ne može odrediti ili sprovesti prinudno izvršenje, tj. produženjem roka u kome se postupak restrukturiranja najkasnije mora okončati, uskraćeno pravo imaocima pravnosnažno dosuđenih potraživanja prema subjektu u restrukturiranju na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava;

–          da li je produženjem roka za okončanje postupaka restrukturiranja zakonodavac povredio načelo o obaveznosti sudskih odluka iz člana 145. stav 3. Ustava, s obzirom na to da sada imaoci pravnosnažno dosuđenih novčanih potraživanja prema subjektima privatizacije u restrukturiranju ne mogu, i to najkasnije do 30. juna 2014. godine, protiv subjekata privatizacije u restrukturiranju, kao izvršnih dužnika, pokrenuti izvršne postupke za naplatu pravnosnažno dosuđenih i dospelih potraživanja, odnosno da se postupci prinudnog izvršenja koji su u toku, moraju prekinuti.

       U obrazloženju je navedeno i sledeće: „Rešenje o pokretanju postupka dostavljeno je na odgovor Narodnoj skupštini. Kako Narodna skupština nije u ostavljenom roku, a ni naknadno, dostavila odgovor, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 34. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 – US), nastavio postupak i u sprovedenom postupku utvrdio …“

te na osnovu toga doneo i odluku koja je napred citirana.

       Valja takođe podsetiti da je prethodno i Evropski sud za ljudska prava u Strazburu doneo presudu u korist radnika Industrije kablova u Jagodini kojom je naloženo da im se isplate višegodišnja zaostala potraživanja, što je i bilo za očekivati jer – ponovo kažem, a više sam godina tamo živeo i radio, u zemljama Evropske unije kojoj smo se zaputili je neshvatljivo da država u cilju zaštite jednog subjekta zabranjuje da on plaća svoje obaveze trećim licima, pošto najelementarnija pravila logike kazuju da bi u tom slučaju država trebala da preuzme obavezu izvršenja tih obaveza prema trećim licima koja u svemu tome – ni luk jela ni luk mirisala!

       U pravnoj državi odluke ustavnog suda obavezuju svakoga bez izuzetka, pa tako piše i u našem Ustavu. A kako naša država, koja pretenduje da je pravna, postupa i nakon donošenja pomenute odluke Ustavnog suda – Zakonom o izmeni Zakona o privatizaciji („Sl. glasnik RS“, br. 51/2014), članom 2 od ukupno tri člana se propisuje:

       “U roku od 30 dana od dana stupanja na snagu ovog zakona poverioci subjekta privatizacije u restrukturiranju dužni su da Agenciji dostave zahtev za isplatu potraživanja sa rešenjem o izvršenju, izvršnom ispravom i drugim dokumentima kojima dokazuju svoje potraživanje prema subjektu privatizacije u restrukturiranju, radi evidentiranja potraživanja.

       U roku od 90 dana od dana isteka roka iz stava 1. ovog člana Agencija će evidentirati podnete zahteve za isplatu, utvrditi visinu potraživanja za svakog poverioca i subjekta privatizacije u restrukturiranju i sačiniti predlog za namirenje potraživanja koje će dostaviti poveriocima.

       U roku od 30 dana od isteka roka iz stava 2. ovog člana poverioci se mogu izjasniti da li su saglasni sa predlogom Agencije.

       Postupci prinudnog izvršenja i prinudne naplate protiv subjekta privatizacije u restrukturiranju, koji su prekinuti do dana stupanja na snagu ovog zakona na osnovu člana 20ž Zakona o privatizaciji („Službeni glasnik RS“, br. 38/01, 18/03, 45/05, 123/07, 123/07 – dr. zakon, 30/10 – dr. zakon, 93/12 i 119/12), mogu se nastaviti na osnovu zahteva poverioca, po isteku roka iz stava 3. ovog člana. (podvukao DC)

       Postupci prinudnog izvršenja i prinudne naplate protiv subjekta privatizacije u restrukturiranju, koji nisu pokrenuti do dana stupanja na snagu ovog zakona, mogu se pokrenuti na osnovu zahteva poverioca po isteku roka iz stava 3. ovog člana. (podvukao DC)

       Poverioci su dužni da uz zahtev iz st. 4. i 5. ovog člana, koji podnose sudu, obavezno prilože predlog Agencije za namirenje potraživanja iz stava 2. ovog člana”.

       Dakle bio sam dužan da u ime svog klijenta – strane firme iz zemlje članice Evropske unije, umesto tužbe Sudu za naplatu dugovanih potraživanja, ispoštujem napred navedenu zakonsku proceduru, pa tek kad mi Agencija za privatizaciju – u roku od 90 dana, saopšti “predlog za namirenje potraživanja” – a moj klijent traži svoje pare i to u punom iznosu, sa kamatom (to mi je odgovorio kad sam pokušao da mu sve ovo objasnim), nastavim sa postupkom utuženja.

       U pomenutom roku od 90 dana od Agencije za privatizaciju ne stiže ništa, ni predlog niti bilo kakvo obaveštenje, a stranci ko stranci – pitaju šta se dešava po proteku tih 90 dana.

       Obaveštenje stiže preko Službenog glasnika republike Srbije – u broju 83/2014 objavljen je novi Zakon o privatizaciji koji propisuje i nova pravila postupanja po kojima poverioci mogu da naplate svoja potraživanja od firmi u restrukturiranju. Prema članu 94, naplata potraživanja poverilaca vrši se na sledeći način:

       “Zahteve za isplatu potraživanja poverilaca, koji su podneti u skladu sa Zakonom o izmenama Zakona o privatizaciji („Službeni glasnik RS“, broj 51/14), Agencija će u roku od 60 dana od dana donošenja odluke o modelu privatizacije u smislu ovog zakona, evidentirati i utvrditi visinu potraživanja za svakog poverioca i sačiniti predlog za namirenje potraživanja koje će dostaviti poveriocima.

       Postupci prinudnog izvršenja i prinudne naplate protiv subjekta privatizacije koji su bili u restrukturiranju na dan stupanja na snagu ovog zakona, koji su prekinuti na osnovu člana 20ž Zakona o privatizaciji („Službeni glasnik RS“, br. 38/01, 18/03, 45/05, 123/07, 123/07 – dr. zakon, 30/10 – dr. zakon, 93/12 i 119/12), mogu se nastaviti po isteku roka od 180 dana od dana isteka roka za donošenje odluke o modelu privatizacije subjekta privatizacije. (podvukao DC)

       Postupci prinudnog izvršenja i prinudne naplate protiv subjekata privatizacije koji su bili u restrukturiranju na dan stupanja na snagu ovog zakona, a koji nisu pokrenuti do dana stupanja na snagu ovog zakona, mogu se pokrenuti po isteku roka iz stava 2. ovog člana.

       Postupci prinudnog izvršenja i prinudne naplate protiv preduzeća za profesionalnu rehabilitaciju i zapošljavanje osoba sa invaliditetom koja su bila u restrukturiranju na dan stupanja na snagu ovog zakona, koji su prekinuti na osnovu člana 20ž Zakona o privatizaciji („Službeni glasnik RS“, br. 38/01, 18/03, 45/05, 123/07, 123/07 – dr. zakon, 30/10 – dr. zakon, 93/12 i 119/12), mogu se nastaviti po donošenju propisa koji uređuje položaj ovih preduzeća, a najkasnije po isteku roka iz stava 2. ovog člana.

       Postupci prinudnog izvršenja i prinudne naplate protiv preduzeća za profesionalnu rehabilitaciju i zapošljavanje osoba sa invaliditetom koja su bila u restrukturiranju na dan stupanja na snagu ovog zakona, a koji nisu pokrenuti do dana stupanja na snagu ovog zakona, mogu se nastaviti po donošenju propisa koji uređuje položaj ovih preduzeća, a najkasnije po isteku roka iz stava 2. ovog člana”.

       Prolaze rokovi, a ja ne uspeva da saznam ni koji je model privatizacije određen za firmu – dužnika mom klijentu, ni od kada teče zakonski rok od 60 dana u kom su dužni da mi dostave predlog za namirenje potraživanja, kako bih konačno mogao javiti svom klijentu kad – po novom zakonu, mogu da podnesem tužbu na kojoj on insistira i naravno preti sudom u Strazburu.

       U pokušaju da to saznam upućujem se u Agenciju za privatizaciju. Kako sam se tamo proveo čitajte na sajtu www.opancar.com pod naslovom Tu bandu treba rasterati, pretraživač pod – bandu.

Uspeo sam da stignem samo do portirnice gde su mi ljubazni portiri saopštili posle razgovora sa nekim, da nadležna osoba ne može da me primi, jer je ceo dan zauzeta. Na moje insistiranje da mi saopšti da li je i koji metod privatizacije određen za firmu od koje moj klijent potražuje preko 600.000 eura i od kada teče rok od 60 dana posle koga, ako od Agencije ne dobijem nikakav predlog, mogu da podnesem tužbu protiv dužnika, uspevam da izvučem odgovor da je za tu firmu određen metod – prodajom imovine!, što me dodatno zbunjuje je od čega ću se naplatiti ako sutra u ime mog inostranog klijenta i dobijem spor.

       Ovih dan je istekao i taj rok od 60 dana – 23 februara su mi rekli koji metod privatizacije je određen, od Agencije za privatizaciju nema nikakvog odgovora, a za nedelju dana mom klijentu počinje da nastupa zastarelost potraživanja. Tužbu moram da podnesem da bih prekinuo rok za nastupanje zastarelosti. Taksa za tužbu je u maksimalnom iznosu – oko 3.500 eura, a plašim se da mi je Sud ne odbaci, zbog nepoštovanja procedure predviđene zakonom.

       I da se vratim ba početak – država traži od MMF zaštitu za 25 preduzeća u restrukturiranju. A poverioci – ko …. poverioce. A šta ako joj MMF i odobri traženu zaštitu. Ko je MMF u ovoj pravnoj stvari?

       Dragi građani, vi koji ste imali živaca da ovo pročitate, da li vam ovo liči na postupanje pravne države. I kako naši zvaničnici misle da ovakve stvari objasne u pregovorima o pristupanju Evropskoj uniji – poglavlje 23 o pravosuđu, koje kako očekujemo treba među prvima da bude otvoreno.

       Da zaboravih da pitam, ko će da zaštiti mene kao advokata koji za obavljanje te delatnosti državi  uredno plaćam porez, ako strani klijent podnese tužbu protiv mene za naknadu štete, jer – tamo kod njih u Evropi, advokatura je zasnovana na principima partnership-a, što će reći da advokat odgovara za štetu nanetu svom klijentu svom svojom imovinom.

Dragiša Čolić, 06.05.2015.

P.S. Radeći svojevremeno u Energoprojektu, imao sam prilike da, kao pravnik, upoznam propise većeg broja afričkih zemalja i odmah da kažem – ni sličan propis ne sretoh nigde, a što je još važnije – ni takvo rezonovanje vlasti.