Radikalni reformatori pravosuđa ili Čas anatomije (po Danilu Kišu)

decembar 6, 2014 u rubrici Opančarski dnevnik 2017

„Štrajk“ advokata traje već skoro tri meseca, pa je red da se građanstvu objasni o čemu se tu zapravo radi, tim više što država laže. Kad kažem država, mislim na one koji je danas predstavljaju. Počev od onih koji to čine direktno – Ministarstvo pravde, na čelu sa Ministrom pravde, do onih koji na te laži pristaju, a znaju ili bi morali znati šta je u pitanju. Tu pre svega mislim na Predsednika Vlade, koji po Ustavu „usmerava rad Vlade, stara se o ujednačenom političkom delovanju Vlade, usklađuje rad članova Vlade i predstavlja Vladu”, a ni posle toliko vremena ne nalazi za shodno da se zainteresuje zbog čega već tri meseca treći prsten državnosti – pravosuđe, u ovoj zemlji ne funkcioniiše, već olako citira Ministra pravde o razlozima obustave rada advokata i prepušta mu da ovaj sam reši taj problem. Formacijski bih ovde trebao da pomenem i Predsednika Države, koji – po Ustavu, svojim ukazom proglašava zakone koje je donela Skupština, pa ih u sklopu tog ovlašćenja sa odgovarajućim obrazloženjem može i vratiti skupštini na ponovno odlučivanje, ali od toga nema vajde, jer taj čovek živi u nekom svom nerealnom svetu u kome su najvažniji pojmovi – srpski domaćin, patrijarh, manastir … To se videlo i prilikom poslednjeg – unapred zakazanog sastanka sa predstavnicima Advokatske komore Srbije, kad je jednostavno otišao da dočeka ruskog Patrijarha Kirila, a sastanak sa advokatima prepustio svom kontroverznom savetniku Oliveru Antiću, sa kojim delegacija advokata, iz pristojnosti, nije ni trebala da razgovara. Ne kažem ja da je Predsednik države trebao sastanak sa advokatima da pretpostavi dočeku ruskog patrijarha, ali odgovorni predsednik države ima službu protokola koja je mogla i jedno i drugo da iskoordinira.

       Pre nego što objasnim u čemu Ministarstvo pravde i/ili Ministar pravde i njegova ekipa – pomoćnici, državni sekretari i dr. lažu, dužan sam da objasnim zbog čega advokati insistiraju da je u pitanju obustava rada, a ne štrajk. Prema Zakonu o štrajku, štrajk je prekid rada koji zaposleni organizuju radi zaštite svojih profesionalnih i ekonomskih interesa po osnovu rada kod poslodavca. Advokati, kao samostalna profesija, su samozaposleni, nemaju poslodavca i ne pripadaju im tokom prekida rada nikakva prava iz Zakona o štrajku – čak su dužni da za sve to vreme plaćaju i porez kao da su radili, pa se iz tih razloga njihov prekid rada ne može nazvati štrajkom već obustavom rada.

       Prva laž je da je obustava rada advokata političke prirode – to se dokazuje time da su advokati najpre stupili u “štrajk” u junu mesecu – jer neće da plaćaju porez, a potom su svoje zahteve stalno proširivali novim zahtevima, a kako se sve to poklapa sa suđenjem Miškoviću, kome zbog štrajka ne može da se sudi, zaključak je da je to ustvari i pravi razlog štrajka, što je dakle stvar političke prirode.  Koliko god da je ova konstrukcija glupa, moram reći da su razlozi kojima se ona potkrepljije imbecilni, što je daleko teži oblik gluposti, ili što bi pravnici rekli – kvalifikovani oblik gluposti. Ja, koji u životu, za razliku od mnogih od njih, nisam imao čast da sretnem Miškovića, a još manje da budem na njegovom platnom spisku i još 8.500 mojih kolega, advokata, iz nekih imaginarnih političkih razloga ću da prestanem da radim toliko dugo, da ne privređujem, da pogubim klijente … samo zato što slepo pratim svoje vođe, predsednike advokatskih komora Beograda i Srbije zbog nekih njihovih političkih ciljeva i ambicija, što bi još uvek bio blaži oblik imbecilnosti od jedine još moguće varijante da smo nas 8.500 advokata u direktnoj vezi sa Miškovićem.

       Najpre o plaćanju poreza. Advokati spadaju u grupu najurednijih poreskih platiša, ne zato što plaćanje poreza za njih ne predstavlja neki problem, već zato što postoje uvrežena shvatanja da advokati izbegavaju plaćanje poreza, pa su poreske vlasti prema njima posebno prilježne. Nije razlog junske obustave rada od strane advokata bio taj što oni neće da plaćaju porez već nerazumno povećanje poreza – bilo je objavljeno da će se porez za sve privatne preduzetnike koji porez plaćaju metodom paušalnog oporezivanja povećati u proseku za 46%, a onda su advokatima počela da stižu Rešenja sa povećanjem poreza od 150 – 300%. To je bio razlog junske obustave rada, koja nije dugo trajala jer je tadašnji ministar finansija Lazar Krstić uvažio razloge advokata i obećao da će se to ispraviti. U međuvremenu je došao novi Ministar finansija koji je imao prečih poslova od toga, pa nije smatrao za potrebno da sprovede ono što je bilo dogovoreno sa prethodnim ministrom. A kako su u međuvremenu nastali i razlozi zbog donošenja paketa zakona o javnom beležništvu sve je to zajednički koincidiralo, što je bio dovoljan razlog da znamenita državna sekretarka za pravosuđe, sa iskustvom pravnog referenta u Službi Hitne pomoći, lansira tezu o advokatima koji stalno postavljaju neke nove zahteve. Uz to, zahtev koji se odnosi na porez i nije u nadležnosti Ministarstva pravde već Ministarstva finansija pa nije jasno kako vesti koje stižu da je postignut sporazum po pitanju poreza, Ministarstvo pravde može da pripisuje sebu u zaslugu – kao jedno od pitanja kojim je “udovoljeno” zahtevu advokata. Uostalom, malo je bitno da li je za to nadležno ovo ili ono ministarstvo, već kako je to udovoljeno zahtevima advokata, ako je setom zakona koji se odnose na javne beležnike od advokata uzeto više od 50% poslova i preneto na javne beležnike, a da je povećanja poreza od 10% prihvaćeno pre donošenja zakona o prenošenju pomenutih poslova na javne beležnike i konačno da advokati zbog svih tih stvari ne rade evo već tri meseca, pa se postavlja pitanje od ćega će porez uopšte i da plate.

       Druga laž – da su advokati protiv uvođenja javno beležničkog sistema. I advokatura i javno beležništvo su tradicionalni pravni instituti i oni mogu paralelno da funkcionišu u pravnom sistemu, a na pravosudnim vlastima je da zakonodavno urede njihovo funkcionisanje tako da ono bude kompatibilno a ne suprotstavljeno jedno drugom. Ovako kako je to uređeno najnovijim setom zakona o javnom beležništvu, to nije postignuto, jer je najveći broj klasičnih advokatskih poslova uzet od advokature i predat u isključivu nadležnost notara. Pored ugovora o prometu nepokretnosti koji se najčešće pominju, tu je još i najveći broj pravnih poslova iz Zakona o nasleđivanju, Zakona o porodičnom pravu, Zakona o vanparničnom postupku i dr. Ostavimo “velike” advokate krivičare koji se tu i tamo oglase o ovom protestu. I njih i advokate koji se bave spoljnotrgovinskim poslovima i sl. Koliko je takvih – ne više od 2-5%. Čime će sad da se bave ostali advokati, a posebno advokati u unutrašnjosti gde nema ni velikih krivica ni velikih investicionih poslova.

       Advokatska komora Srbije je još početkom oktobra dala Ministarstvu pravde svoje predloge:

–          Notar treba da solemnizuje samo ugovore koji su do sada zaključivani pred sudijom u vanparničnom postupku.

–          Ugovore koji su do sada overavani u sudu notar treba samo da legalizuje – overi potpise.

       U pitanju su standardi koji se kroz dugi niz godina i kroz sudsku praksu iskristalisali u našem pravnom sistemu. Čemu ovako ishitrena potreba promene tih standarda i bez stručne i bez javne rasprave?

       O ovim predlozima ministarstvo pravde neće ni da razgovara.

       Čemu solemnizacija (pravna overa – faktički pravna provera) ugovora o prometu nepokretnosti od strane javnih beležnika (notara). Navodno, zbog zaštite ugovornih strana. Pa advokati te ugovore rade stotinama godina. Ugovorno pravo se uči na fakultetu, praksi, specijalizacijama, a ne na notarskom kursu organizovanom od strane jednog vanrednog profesora pravnog fakulteta u Beogradu, jednog svršenog pravnika (Ministra pravde), one gore pomenute državne sekretarke sa iskustvom pravnog referenta u službi Hitne pomoći i sličnih. Nisu advokati svojim ugovorima napravili haos u prometu nepokretnosti već propisi o planiranju i izgradnji koji su produkovali na stotine hiljada bespravno podignutih objekata o kojima ne postoji nikakva validna dokumentacija. I šta notari tu mogu da poprave – time što upozoravaju stranke na to i ograđuju se od posledica? A to je iz dosadašnje ktatkotrajne solemnizatorske prakse jedino vidljivo. U obligacionom (ugovornom) pravu postoji vrhunski princip – slobodna autonomija volje ugovornih strana (dozvoljeno je ono što nije zabranjeno, protivno javnom poretku, moralu i sl. – postoje mehanizmi koji su brana zloupotrebi principa slobodne autonomije volje), mi imamo Zakon o obligacionim odnosima, kao kapitalno delo iz ove oblasti koji je godinama multidisciplinarno rađen od najviših pravnih autoriteta ove zemlje po ugledu na važeću svetsku teoriju i praksu – i sad je gore pomenuta ekipa našla da ukida kapitalni princip slobodne autonomije volje ugovornih strana.

       Kad je o ovoj vrsti ugovora reč advokati traže da i dalje mogu da sačinjavaju ove ugovore, s tim da ih notari overavaju na način kako je to do sada radio sud (overa potpisa). Ne bune se da to isto pravo imaju i notari, a ako stranka želi ili za to ima poseban interes – na primer radi upotrebe u inostranstvu, može takav ugovor i da solemnizuje kod notara, bilo da ga je radio advokat ili sam notar.

       Interesantno da niko ne pominje tu klasičnu, a najčešću, ulogu notara u međunarodnom pravnom prometu – ako se ugovornoj strani prezentira neki dokument (punomoćje, odluka privrednog društva, ugovor – bilo koji dokument ino porekla), vi ne znate ni da li je taj dokument izdat od ovlašćenog lica ni da li on u skladu sa propisima koji važe u zemlji izdavanja. Drugim rečima vi morate da proverite njegovu pravnu validnost sa svih aspekata. To je klasičan posao notara i to nije obična overa, već jedna od najvažnijih stvari bez koje nema pravnog posla. Pitajte bilo koju banku da li će da otvori račun nerezidentu, ako papiri koji se za to traže nisu notarizovani u zemlji izdavanja. Isto to nama traže u inostranstvu, a mi se mučimo da objasnimo kako sistem notara kod nas još uvek uveden, poturamo overe kod suda koje oni naravno odbijaju, pa traže tzv. klauzulu apostile – dokaz od nadležnog ministarstva da ono te činjenice potvrđuje, što stvara ogromne probleme, prolongiranja i u krajnjem slučaju gubitak poslova. I kako onda advokati mogu da budu protiv uvođenja notarskog sistema. Ne protestuju oni protiv toga, već protiv ovako nakaradnog sistema koji je uveden – notari ne rade ono što treba da rade već ono što su od vajkada radili advokati.

       I sad iz gore opisane laži proizilazi druga laž. Nedavnim izmenama Zakona o javnom beležništvu je navodno udovoljeno zahtevima advokata, pa se sad ne zna šta to još advokati hoće! A urađeno je sledeće: I advokati su dobili pravo da sačinjavaju ugovore o prometu nepokretnosti, s tim da tako sačinjene ugovore mora da solemnizuje (proveri) notar. Ne samo one za koje stranka to zahteva ili za to ima neki poseban pravni ugovor, već sve ugovore o prometu nepokretnosti, što faktički znači ukidanje gore pomenutog principa slobodne autonomije volje ugovornih strana. Čemu potreba da svi ugovori o prometu nepokretnosti imaju svojstvo javne isprave? Ako je to kako se objašnjava zbog pravne sigurnosti koju notar solemnizacijom daje tom dokumentu, onda ona nikako nije postignuta time što je notar o tome upozorio stranke i ogradio se od posledica.

       Sledeća laž je da je Zakon o javnom beležništvu donet još 2011. godine – od “one vlasti” i da su advokati imali dovoljno vremena da se bune, da se nisu bunili, a sada se evo bune – potiv “ove vlasti”, što je eto još jedan dokaz da je njihov štrajk političke prirode.

       Zakon o javnom beležništvu jeste donet 2011. godine, ali iz nekog razloga on je počeo da se primenjuje tek od 1. Septembra ove godine. Prema toj verziji Zakona – kad je reč o ugovorima o prometu nepokretnosti, u članu 82. koji je definisao pravne poslove koji imaju oblik javnobeležničkog zapisa, bilo je propisano da tu spadaju samo ugovori o raspolaganju nepokretnostima lica koja su poslovno nesposobna. I ko bi se protiv toga bunio – jeste javni interes da ta lica budu posebno zaštićena.  Međutim, izmenama tog zakona iz 2013. godine (Sl. gl. 19/2013) izvršena je promena tako što je iz prethodne formulacije te odredbe koja je glasila “ugovori o raspolaganju nepokretnostima lica koja su poslovno nesposobna”, brisan deo „lica koja su poslovno nesposobna”, pa je ostala nova formulacija koja glasi: “ugovori o raspolaganju nepokretnostima”, što znači da se u formi javnobeležničkog zapisa imaju ubuduće sačinjavati svi ugovori o prometu nepokretnosti. Stvar je konačno zaokružena donošenjem novog Zakona o prometu nepokretnosti koji je objavljen u Službenom glasniku br. 93 od 1. Septembra ove godine, istog dana kad je i stupio na snagu! To u zakonodavnoj proceduri nije uobičajeno, a praktikuje se samo kad je neka vanredna situacija u pitanju. U ovom slučaju niti je postojala vanredna situacija niti su advokati imali vremena da se bune.

       U jednoj od laži sam na neki način i sam bio direktan svedok. Bio sam od strane Advokatske komora Srbije angažovan za prevod pisma koje je Pomoćnik ministra pravde Čedomir Backović, u ime Premijera i Ministra pravde, uputio Predsedniku Međunarodne unije advokata Gospodinu Bugareliju, kao odgovor na njegovo pismo upućeno Predsedniku Vućiću. Odgovor u celini obiluje neistinama, a ovde ću pomenuti samo jednu – kardinalnu: Gospodin Backović kaže – “Postoji ogromna razlika između značenja “ekskluzivno pravo da sačini dokumente ” (kako je navedeno u Vašem pismu) i ekskluzivnog prava da overava dokumente – što je zapravo dato u odgovarajućim pravnim aktima Srbije. Razlika, očigledno, znači da advokati imaju pravo da sačinjavaju dokumente; međutim, pravo overe /ovlašćenje sudova preneto je na javne beležnike“. A u članu 4. stav 1-3 Zakona o prometu nepokretnosti (“Sl. glasnik RS”, br. 93/2014), koji je i objavljen i stupio na snagu 1. septembra 2014. Godine – istog dana kada su i javni beležnici otpočeli sa radom, stoji: Ugovor o prometu nepokretnosti zaključuje se u obliku javnobeležničkog zapisa. Za sastavljanje ugovora o prometu nepokretnosti u obliku javnobeležničkog zapisa isključivo je nadležan javni beležnik na čijem se području nalazi nepokretnost koja je predmet ugovora. Ugovori koji nisu zaključeni na način iz st. 1. i 2. ovog člana, ne proizvode pravno dejstvo. Napominjem da je pismo o kome je reč pisano pre ovih poslednjih izmena i dopuna zakona kojima je i advokatima dato pravo da sačinjavaju ove ugovore (s tim da ih notari solemnizuju).

       I šta onda reći kad Pomoćnik ministra pravde u odgovoru koji u ime Predesednika Vlade – jer pismo je njemu bilo upućeno, piše visokom stranom zvaničniku ovako laže. Šta će ti ljudi da misle o svima njima (nama) jer u pitanju su lako uočljive laži. Šta onda misliti o laganju domaće javnosti. Ima li tu granica.

       Laž je i to da su troškovi ugovora o prometu nepokretnosti sada niži. U pitanju je obmana širih razmera. Na primedbu da je najviša tarifa za overu takvog ugovora kod suda iznosila 39.070 dinara, a da je sada znatno viša od toga, zvaničnici – na čelu sa ministrom pravde, odgovaraju uglas da to nije tačno jer će javni beležnik sada i da sastavlja takve ugovore a do sada su stranke za tu uslugu morale da plaćaju advokata.

       Da to malo analiziramo: do sada je maksimalni iznos koji se plaćao sudu – dakle državi, odnosno budžetu bio 39.070 dinara, a sada je to 4.000 bodova po 150 dinara plus PDV od 20%, što ukupno iznosi 720.000 dinara (parametri su uzeti iz Zakona o sudskim taksama i Javnobeležničke tarife objavljene u Službenom glasniku RS). Da li neko ozbiljan može da pretpostavi da su advokati za sastavljanje ugovora uzimali više od razlike između 39.070 i 720.000 dinara! Ja se ne sećam da sam za tu vrstu ugovora ikada naplatio više od 200 eura – u dinarima, iako sam po advokatskoj tarifi imao pravo da naplatim do 1,5% od vrednosti nekretnine. Ne zato što nisam hteo nego zato što nisam mogao, jer tržišni zakoni i ovde važe, a notar nema pravo da naplati manje od onoga koliko je propisano javno beležničkom tarifom.

       Drugo, ona naplaćena sudska taksa za overe ugovora je do sada u celini išla državi, odnosno budžetu, a sada ta naknada ide notaru a državi ide samo PDV na iznos plaćene naknade, koji se takođe naplaćuje od stranke.

       Dalje, šta je sa Zakonom o posredovanju u prometu i zakupu nepokretnosti donetom krajem prošle godine sa ciljem da se zavede red u ovoj oblasti, kojim su Agencije za promet nepokretnosti obavezane da vrše “uvid u isprave kojima se dokazuje pravo svojine ili drugo stvarno pravo na nepokretnosti čiji promet, odnosno zakup je predmet posredovanja” te da u tom smislu odgovaraju i za pravnu validnost tih dokumenata, odnosno pravnu sigurnoist posla, što su Agencije spremno dočekale pa odmah podigle cenu agentske provizije sa do sada uobičajenih 3% od vrednosti nekretnione na – minimalno 4%, a obično i više ako se provizija izvuče i od kupca i od prodavca, a sve to s obrazloženjem da oni sada, taman kao i notari, odgovaraju i za pravnu sigurnost posla. Lepo, sad već pored advokata imamo još i Agencije za promet nepokretnosti i notare koji se ugrađuju u cenu nekretnine. Nije onda čudo što je promet nepokretnosti faktički stao.

       Nije laž da su milionski iznosi koje su sudovi (država) naplaćivali za overu ugovora sada postali prihodi notara – njih 94! Do nedavne izmene Zakona o javnom beležništvu notari su državi uplaćivali samo PDV. Nisu ga oni plaćali – naplaćivali su ga od stranaka i prosleđivali državi. Pomenutim zakonskim izmenama notari su obavezani da od naplaćenih naknada plaćaju državi 30%. Zašto ta obaveza posle svega dva meseca od poočetka primene zakona – zbog ukazivanja advokata na prevaru i  javnosti koja to počinje da shvata. Zašto tako ishitreno baš 30%. Koje su analize tome prethodile. Zašto nije 10% ili 50%. Notari se nisu bunili ni zbog uvođenja te obaveze, ni zbog njene visine – a 30% nije malo. Verovatno se ne bi bunili i da je to bilo 80%. Šta mislite zbog čega?

       Zakonom je propisano da se javno beležnička komora, kao obavezan oblik organizovanja notara formira sa najmanje 100 notara. Formirana je sa 94 notara, jer je samo toliko njih imenovano od strane Ministra pravde. Zašto samo toliko ako ih je u prvom ispitnom roku položilo njih 187. Šta mislite zbog čega – postoji li neki drugi mogući razlog ako u pitanju nije “moralno-politička podobnost” – nešto što je bilo toliko prisutno u vreme komunizma.

       Predsednik javno beležničke komora kaže – biće do kraja godine još jedan ispitni rok. A zašto se to čeka. Šta je sa onima koji su već položili a nisu imenovani?

       Zašto je komora formirana sa brojem notara ispod zakonskog minimuma. Nije li bar to jednostavan pravni problem da se Ustavni sud oglasi povodom žalbe koju su advokati podneli pre tri meseca – ako je već jasna ustavna odredba po kojoj pravnu pomoć građanima pružaju advokati i službe besplatne pravne pomoći koje se formiraju u okviru lokalnih samouprava, u skladu sa zakonom, toliko složena. Šta mislite da li bi se Ustavni sud toliko mučio sa odgovorom da advokati nisu u pravu?

       U pitanju je nešto mnogo ozbiljnije – projekat podržavljenja pravosuđa. Projekat koji nije u primeni u civilizovanim zemljama sveta. A taj projekat ne može na svoju ruku da sprovodi mlađani pravni pripravnik Ministar pravosuđa, pa je valjda to i razlog što se ni posle tri meseca neviđene blokade pravosuđa ne oglašava ni predsednik Vlade ni predsednik Republike.

       Počelo je to od preuzimanja funkcije izvršenja od sudova. Uveden je u pravni sistem institut privatnih izvršitelja – po istim principima po kojima je to sada urađeno sa notarima. Sudovi se tome nisu bunili, pa je to nezapaženo prošlo kao pokazna vežba. Sa uvođenjem notara i preuzimanjem poslova od advokata ne ide lako, jer je ugrožena njihova egzistencija. Pritom, učinjeno je to i na jedan drzak i bezočan način – 94 notara treba da preuzme bar 50% klasičnih advvokatskih poslova koje je do juče radilo 8.500 advokata. Zar nije mogao da se uvede nekakav paralelni vremenski ograničen period u kome bi i advokati i notari obavljali te poslove, nakon čega bi se na bazi sagledanih iskustava iskristalisala odgovarajuća rešenja – nije jer se ovoj vlasti žuri da podržavi pravosuđe. Sudije su frustrirane nakon sprovedenog reizbora pre četiri godine, pa potom njegovog poništaja od pre dve godine, iz koga ne mogu a da ne izvedu zaključak da država može da ih “reformiše” kad god hoće, čime je njihova stalnost izbora totalno relativizovana. Isti je slučaj i sa tužiocima. Privatni izvršitelji i javni beležnici su državni službenici, ma koliko nosili predikat – privatni. Ako ne verujete prođite pored bilo koje notarske firme – najpre piše Republika Srbija, pa državni grb, pa onda ime i prezime notara. Isto je i sa izvršiteljima. Ostali su još samo advokati. Sa njima ide teže – ne slušaju, ali ide. Računa se da će posle ove “reforme advokature” bar polovina od njih 8.500 da zatvori radnje. Proces se nastavlja. U toku je donošenje Zakona o pružanju besplatne pravne pomoći koji prema prvim izveštajima takođe ne respektuje ustavne okvire za pružanje ove vrste pravne pomoći, po kome će takođe od advokata uzet znatan broj pravnih poslova.

       Sistem treba da se zaokruži uvođenjem “privatnih” advokata – isto onoliko privatnih koliko su i notari i izvršitelji, kojima će Ministar pravde izdavati Rešenja za upis u advokatsku komoru, što je uslov njihovog rada, a to je onda unapređenje i u odnosu na ono Kočićevo – Kadija te tuži, kadija ti sudi. Ovde će kadija i da te brani. Građani nisu ni svesni toga – za sada.

DC, 05.12.2014.

PS. A da sve ovo ne bi bilo samo lamentiranje jednog pogođenog advokata, evo i nečeg „uživo“, kao dokaza o uništavanju „advokature, kao samostalne i nezavisne službe” – po Ustavu: Beogradska opština Rakovica se dosetila da pruža besplatnu pravnu pomoć po ceni od 25% advokatske tarife, što je suprotno ustavnoj odredbi da pravnu pomoć pružaju advokatura, kao samostalna i nezavisna služba, i službe pravne pomoći koje se osnivaju u jedinicama lokalne samouprave, u skladu sa zakonom, zakonom se određuje kada je pravna pomoć besplatna. U pitanju je krivično delo nadripisarstva iz člana 342 Krivičnog zakonika. Treba li da nabrajam koji su još propisi prekršeni ovom piratskom akcijom u izvođenju vlasti, u ovom slučaju opštine, na čelu sa Predsednikom. Hoće li tužilac da reaguje?